Kada bih vas pitala – kada se osećate najviše živim – šta biste odgovorili?
Zastanite na trenutak i stvarno prizovite te slike u um i doživljaje u telo. Šta se sve budi? Jedna moja klijentkinja, na ovo pitanje odgovorila je – kad planinari. Jasna slika se javila, sa poslednjeg planinarenja, kada je bila na uzvišici, okružena šumom, sa granom u ruci. Osetila je toplotu na stopalima (istu koju je osećala i u stvarnoj situaciji, delom zbog pojačane aktivnosti a delom zbog tople obuće), energičnost celog tela, snagu ruke koja je nosila granu – štap, pomalo suvo grlo (priseća se da nije ponela dovoljno vode na planinarenje), leptiriće u stomaku i grudima koji sugerišu uzbuđenje i radoznalost. „Svakim korakom otkrivam nešto novo“, rekla je. Ta novost je ono što nju čini živom.
Ja bih mogla da odgovorim – kada plešem. Pada mi na pamet slika od prošle godine, sa jedne plesne večeri. Iskusniji plesač me je pitao da plešemo uz pesmu koju nisam poznavala. Prvo sam se pribojavala da neću moći da pratim ritam, da ću zeznuti korake, da nećemo biti usaglašeni… onda sam osetila rastuće uzbuđenje i radoznalost, „želela bih da probam“ – pomislila sam. I sada dok ovo pišem, osećam u telu nagon za pokretom, jače u grudima a postoji i u nogama. Osećam simpatične i prijatne senzacije izmenjene ravnoteže (koja je često vrlo stimulativna u plesu, uostalom i u drugim vidovima pokreta, aktivnosti, pa čak i seksualnosti). Na koži ruku osećam prijatnost dodira sa drugim plesačem, osećam bezbednu razmenu energije, ponesenost ritmom i muzikom.
Moja starija rođaka odgovorila bi ( pretpostavljam ) – kada su joj ruke u zemlji. Igra reči sugeriše da smo tada uzemljeniji, mirniji, staloženiji. Kanališemo ili energiju ljubavi dok sadimo, negujemo, zalivamo, ili energiju prirodne agresivnosti dok čupamo, sečemo.
Jedan klijent je rekao – kada piše.
Prijateljica je rekla – kada zavodi partnera, ili kada on zavodi nju.
Vitalnost duha i tela je važan pokazatelj ukupnog zdravlja čoveka. Nemoguće je zadovoljno i zdravo ići kroz život stalno istim putem, niti istim mislima, niti istim osećajem. Potrebna nam je promena, novost, prilagođavanje, istraživanje, fleksibilnost. Potrebno je uključiti celo svoje biće u život, uključiti i drugoga u sebe i biti uključen u drugoga. Svima nam baterije povremeno iscure, a jako je važno znati šta nas „puni“. Uglavnom punjenje možemo dobiti na razne načine ( ako mene pitate, što više načina – to bolje po nas). Spavanje, odmor, relaksacija, masaža – svakako. Raznovrsna ishrana, uživanje u hrani, uživanje u kuvanju – takođe. Čitanje, pisanje, slikanje, pevanje, plesanje, stvaranje bilo koje vrste – naravno. Šarm, duhovitost, smeh, zavodljivost, flert – aspolutno. Pokretanje tela u bilo koju svrhu ili bez naročite svrhe. Seksualnost, erotičnost, radoznalost i igra – možda više od svega.
„Gubitak senzacija na koži je uobičajena fizička manifestacija ukočenosti i isključenosti koju ljudi doživljavaju nakon traume“ – Piter Levin (jedan od vodećih stručnjaka i autora iz oblasti traume). Prisećam se klijenata koji su govorili da konačno ponovo mogu da osete vodu (tokom tuša ili bazena) ili kišu na svojoj koži, toplotu ili hladnoću kože u kontaktu sa kožom drugog. Mnogi od njih mesecima nisu primećivali da im je suva i dehidrirana koža. Nisu primećivali nove mladeže, modrice, bubuljice. Nisu obraćali pažnju na raznorazne senzacije, što je vrlo smisleno ponašanje nakon što naučimo da nam telo nije prijatelj kako smo mislili ( a još manje da je podanik naše svesti, uma ili onog što označavamo racionalnim ili logičnim).
Ovo učimo kroz povrede, manjih ili većih razmera (od kojih su neke traumatske). Jedna od dominantnih posledica traume jeste zaleđenost, odnosno zaglavljenost u strahu. Unutar nas nastavljaju da se odvijaju procesi, ali izgubimo svesni kontakt sa njima i nastavljamo nekakav bestelesni život ( koji je, zapravo, život opustošen od zadovoljstva i životnosti). Zaleđenost kao ponašajni stil ( koju vidimo naprimer u čestoj neodlučnosti i izbegavanju situacija koje od nas traže odlučivanje i odlučnost) može početi zaglavljivanjem u materici ili vaginalnom kanalu. Veliki deo zaleđenosti je pak proizvod roditeljske agresije ( emocionalnog, fizičkog ili seksualnog tipa), ili posledica nasilnog ili nasilnih činova od drugih figura. Takođe utiču dugotrajna izloženost gladi ili hladnoći ili netretiranom bolu i bolestima. Razne stomatološke – laboratorijske – ginekološke stolice, medicinski zahvati bez pripreme, samostalno buđenje iz anestezije (pacijenti tada informišu o doživljajima oduzetosti, bestelesnosti) i sl. definitivno imaju slične efekte. Zaglavljeni smo, a život nastavlja sa zadacima koje vredi ostvarivati. Skoro je sigurno da nećemo uspeti ukoliko se ne „odglavimo“. I sada je još značajnije podsetiti se na pitanje sa početka teksta – šta te čini živim, vitalnim, pokretnim, protočnim?
Svi započeti procesi u telu, traže svoj završetak. Nekada kroz borbu, nekada kroz beg, nekada kroz zaleđenost. Telo i dalje traži načine da ih dovrši, samo je potrebno da naša svesna pažnja učestvuje u tome – potpuno, postupno, prisutno, pažljivo.
I bol je životnost. Ali mora da se oseti, potpuno, celim bićem. Izbegavanje bola je drugačija vrsta bola, koja ima mnogo manje životne energije u sebi.
Ako je ovo vaša tema, ili tema nekog vama bliskog, predlažem da istražite i fenomen naučene bespomoćnosti ( i zato nudim sledeće tekstove: https://lekariduse.wordpress.com/2022/08/16/naucena-bespomocnost/ , https://www.facebook.com/photo.php?fbid=793272145770364&id=100052627564518&set=a.585094886588092).
Naše kulturološko nasleđe takođe može imati snažan uticaj na nas. Deviza ili stav „herojstvo je u trpljenju“ suštinski jača potiskivanje ili negiranje ili racionalizaciju, kao mehanizme odbrane. Zapravo je ključ herojstva u suočavanju, obradi, integraciji. Ako se intelektualizacijom branite od životnosti, radosti, opuštenosti, možda vam ovaj video može biti od koristi: https://www.youtube.com/watch?v=5yy_ImNbNAs.
Ukoliko niste u terapijskom procesu, sledi niz predloga koje vam mogu poboljšati prisutnost i proširiti kapacitete u pravcu vitalnosti i zadovoljstva. Ukoliko ste u terapiji, možete konsultovati svog terapeuta o ovoj temi generalno, kao i o nekim pojedinostima.
* Produbljeno disanje, odnosno potpunije korišćenje prostora grudnog koša. Ovo produbljivanje podrazumeva i dublji udah ali i prateći izdah. Nekim ljudima koji su više anksiozni preporučuje se akcentovanje izdaha, a kod više depresivnih važniji je dublji udah. U proseku, najveći broj nas treba i jedno i drugo.
* Oslanjanje na čula – naša čula su direktan put između svesti i nervnog sistema. Predlaže se češća aktivacija svih čula, naročito za prijatne senzacije. Za nekoga je to gledanje u nebo, za nekoga miris mora, nekome je dodirivanje lišća, ukus crne čokolade… vi birate koje čulo ćete kada nadraživati i čime. Važnije od toga je da probate sa punom svešću i što redovnije da se vraćate na prijatna čulna iskustva.
* Kontakt sa životinjama – iako najčešće govorimo o psima i mačkama (jer o njima najviše znamo i najdostupniji su nam), možemo negovati kontakt sa bilo kojom životinjom. Taj kontakt može da bude fizički ili fantazmatski. Prijatno je i umirujuće maženje životinje, bilo da nam je ljubimac ili nije. Nekada je taj kontakt u brizi o lutalicama. Nekoga inspiriše posmatranje ptica, nekoga gledanje divljih konja na pašnjacima, ili jahanje na hipodromima.
* Razgibanost i razigranost tela: funkcija tela nije da bude lepo ili privlačno (mada ono to svakako može biti i jeste). Funkcije su razne, ali u kontekstu današnje teme – razgibanost bi podrazumevala da mogu da izvedem veliki broj pokreta koje je telo prirodno u stanju da uradi (ovde se ne misli na visoko profesionalne pokrete jer to nije prirodno za telo, to je naučeno), a razigranost se odnosi na stanje bez inhibicija, na dečiji duh pokreta ili ponašanja, koji nemaju posebnu svrhu osim da budu zanimljivi ili prijatni.
* Ranjivost i otvorenost se teško uvežbavaju a time je možda važnije da ih akcentujemo. Predlažem da istražite rad Brene Brown da biste okusili deo njene ranjivosti i time se, nadam se, otvorili ka sebi i svetu. Mene inspiriše kada gledam i slušam ljude u ranjivim pozicijama, naročito kada svesno odaberu trenutak, temu i sagovornika. To mi pomaže da imam poverenja u dobronamernost i u razmenu koja će uslediti.
* U velikoj meri povezano sa prethodnim – razgovori neopterećeni formalnostima, u kojima su dozvoljeni spontanost i blesavost. Možda ovo ne možete baš dobiti od svog terapeuta, ali skoro sigurno možete od nekog prijatelja ili drage osobe (naročito ako je mlađa od 10 godina). Sa klincima su nekako lakše ovakve razmene, a efekat je isti.
* Traganje za odgovorom na pitanje – u čemu sam uživao/la kao dete? Mnogima od nas to su bile ljuljaške, trčanje, pentranje po drveću, igranje lastišom i/ili loptom, skakanje (bilo u mestu, bilo sa nekih visina), kolutovi unapred ili unazad (ma u svim pravcima), možda društvene igre, čitanje naučne fantastike (priznajem, još uvek se povremeno vraćam Hari Poteru)… šta god da je na vašoj listi, nađite način da ga uključite u svoju sadašnjost. Velika je verovatnoća da će vam se još uvek dopadati ta aktivnosti, ili više njih, i da ćete stvarno u njima uživati!
Naša tela imaju urođene akcione planove, instinktivne reakcije, koje u najvećem broju pretećih situacija znaju šta treba raditi. Ne umeju da opišu kako znaju, ali nepogrešiva su u tome. Naši sadašnji umovi pokušavaju da objasne nešto što je ekspertiza tela više hiljada godina. Sa ove tačke gledišta, mi značajno više vrednujemo racionalno naspram životinjskog u sebi. Zapravo, životinja iz nas izleće kad smo pod pretnjem. I tad radi ono što najbolje zna. Zato pusti racionalnost ili svesnost povremeno u drugi plan. Tresi se, trzaj, drhti, plači, jecaj, vrti se u krug, padaj i ustaj.
Važno mi je i da mogu da vam preporučim neke knjige na koje možete da se oslonite u ovom procesu: Osmislite život iznova, Telo sve beleži, Buđenje tigra.
Želim nam život pun života.
Sandra Nikolić
OLI psihoterapeutkinja