Tamni vilajet
(narodna priča)
„Bio jedan car, pa došavši s vojskom na kraj sveta, pošao u tamni vilajet, gde se nikad ništa ne vidi. Ne znajući kako će se natrag vratiti, ostave onde ždrebad od kobila da bi ih kobile iz one pomračine izvele. Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osećali nekakvo sitno kamenje, i iz mraka nešto poviče: “Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se”. Gde koji pomisli: “Kad ću se kajati, zašto da ga nosim?”, a gdekoji: “Daj barem jedan da ponesem”. Kad se vrate iz tame na svet, a to ono bilo sve drago kamenje. Onda oni koji nisu poneli stanu se kajati što nisu poneli, a oni što su poneli, što nisu više.“
Priča o Tamnom vilajetu me je podsetila na jednu od bazičnih emocionalnih kompetencija, na ambivalenciju. Dok sam je čitala, sada posle mnogo godina, posebno me je zaustavila rečenica: „Ko ovo kamenje ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se.“
U toj jednoj rečenici kao da je sažeto mnogo toga što svakodnevno živimo.
Ambivalencija je upravo taj prostor u kojem god da krenemo, nešto ćemo dobiti, a nešto izgubiti. Tek kada izađu iz tame na svetlost, shvate da je to bilo drago kamenje. Tada dolazi kajanje: oni koji nisu poneli kaju se što nisu, a oni koji jesu kaju se što nisu poneli više.
U toj slici prepoznajem ambivalenciju kao duboko ljudsko stanje. Ništa u životu nije potpuno jasno dok smo „u mraku“ trenutka. Ne znamo unapred vrednost izbora koje donosimo. I gotovo svaka odluka nosi sa sobom i dobitak i gubitak, i zadovoljstvo i žaljenje.
Ova priča podseća da je ambivalencija sastavni deo života. Da je normalno imati pomešana osećanja i da je gotovo nemoguće pronaći izbor koji je potpuno lišen sumnje ili kajanja.
Dok sam razmišljala o ovoj priči, učinilo mi se da nas ona zapravo uči nečemu važnom: da je hrabrost možda upravo u tome da uprkos ambivalenciji ipak donesemo odluku. Da ponekad uzmemo „kamen“ i prihvatimo da ne možemo znati sve unapred. I u tom procesu preuzmemo odgovornost za svoje odluke. Tada smo instinski slobodni.
Ništa u životu nije savršeno, i ništa nas ne može u potpunosti i stalno zadovoljavati. Ljudska osećanja prema bilo kome i bilo čemu su uvek mešavina pozitivnog i negativnog. To je naša stvarnost. Ako od nje ne pobegnemo, naučimo da se nosimo sa oprečnim emocijama i da se opredelimo u odnosu, da idemo ka ili od nekoga ili nečega, sa svesnošću o izmešanim osećanjima. Opredeljenje je moguće samo ako smo istovremeno svesni različitih emocija, ako ne bežimo od jedne strane polariteta.
Termin ambivalencija je uveo Paul Eugen Bleuler (1952). Opisao je simultano prisustvo kontradiktornih osećanja prema objektu ili osobi koje se ispoljavalo u nerazrešivom suprotstavljanju dve oprečne tendencije u ponašanju.
Za Frojda ambivalencija potiče iz bazične biseksualnosti ljudskih bića i strukture edipovog kompleksa, što znači da dete može simultano da mrzi i da voli svoje roditelje.
Kod Melanije Klajn ambivalencija je bila ključ u formulisanju njene teorije depresije.
Prema njenoj teoriji, u prvoj fazi života, odojče nema doživljaj majke kao celine, već su njegova iskustva podeljena u dve grupe doživljaja i osećanja se usmeravaju na parcijalne objekte.
Pozitivna iskustva se odnose na „dobru dojku“ prema kojoj se oseća ljubav, a negativna na „lošu dojku“, prema kojoj se oseća mržnja. Kada dete počne da spaja svoja doživljavanja majke u jedu celinu, u doživljaj osobe, javlja se depresivna anksioznost (depresivna pozicija). Dete postaje svesno da oseća i ljubav i mržnju prema jednoj osobi i plaši se sopstvene destruktivnosti koja bi mogla uništiti majku.
Ako pozitivna osećanja preovladjuju, depresivna anksioznost se može prevazići i javlja se potreba za reparacijom.
Ambivalencija znači da prema istoj osobi ili istoj situaciji možemo osećati suprotne stvari u isto vreme. Možemo voleti, ali i biti povređeni. Možemo želeti bliskost, a istovremeno osećati potrebu za distancom. Ta unutrašnja napetost često nas zbunjuje jer mi prirodno želimo jasnoću, brzo rešavanje tenzije, da nešto bude ili potpuno dobro ili potpuno loše. Međutim, ljudska iskustva retko su tako jednostavna.
Prihvatanje ambivalencije znači prihvatanje stvarnosti. To znači prestati tragati za savršenim odnosima i savršenim izborima, i početi živeti sa svešću da će svaka odluka nositi i dobitke i gubitke. Umesto da pokušamo da uklonimo oprečna osećanja, možemo naučiti da ih izdržimo i razumemo.
Zrelost se često ogleda upravo u toj sposobnosti da ostanemo u kontaktu sa svojim pomešanim emocijama. Da priznamo sebi da nešto može biti i vredno i teško u isto vreme. I da, uprkos toj unutrašnjoj složenosti, napravimo izbor, da krenemo ka nečemu ili od nečega.
Ambivalencija nas ne sprečava da živimo. Naprotiv, ona nas podseća da su naši odnosi i naši izbori živi, složeni i ljudski. Bogati. Prihvatajući je, učimo da živimo sa više realnosti, ali i sa više slobode.
Zanimljivo je da ambivalencija ne postoji samo u odnosima sa drugima, već i u odnosu koji imamo prema sebi i sopstvenim promenama. Često verujemo da je dovoljno da nešto „odlučimo“ kako bismo to i promenili. Međutim, iskustvo pokazuje da promena retko ide tako jednostavno.
Ljudi svakodnevno pokušavaju da promene neke aspekte svog načina života: navike vezane za neumerenost u hrani, pušenje, prekomerno konzumiranje alkohola, nedostatak fizičke aktivnosti, radoholizam ili prokrastinaciju. Ipak, uprkos želji za promenom, mnogi u tome ne uspevaju ili brzo odustanu. Čak i kada se uključe u različite programe podrške ili tretmane namenjene rešavanju ovih problema, često ne istraju u njihovom sprovođenju.
Razlog za to često nije nedostatak volje ili discipline, već upravo ambivalencija. Jedan deo nas želi promenu, jer prepoznaje njene koristi: bolje zdravlje, više energije, osećaj kontrole nad sopstvenim životom. Ali drugi deo nas želi da zadrži staro, poznato i udobno. Navike, čak i kada su štetne, često imaju svoju funkciju: pružaju utehu, rasterećenje ili osećaj stabilnosti.
Zato se u procesu promene često nalazimo između dve suprotne tendencije, izmedju želje da krenemo napred i potrebe da ostanemo tamo gde smo navikli da budemo. Ta unutrašnja napetost može dovesti do odlaganja, kolebanja ili povratka starim obrascima.
Razumevanje ambivalencije može nam pomoći da budemo blaži prema sebi u procesu promene. Umesto da sopstveni otpor tumačimo kao slabost, možemo ga videti kao prirodan deo unutrašnjeg dijaloga između onoga što jesmo i onoga što želimo da postanemo. Promena tada ne postaje borba protiv sebe, već proces u kojem postepeno učimo da prepoznamo, pomirimo i integrišemo te različite delove u sebi.
Ljubica Jovanova, Psihoterapijska savetnica