U vremenu kada se sve češće govori o „nultoj toleranciji na nasilje”, kao društvo smo došli do opasne tačke u kojoj se, namerno ili nenamerno, briše granica između nasilja i samoodbrane, između zlostavljanja i vaspitanja, između zaštite deteta i potpunog oduzimanja roditeljskog autoriteta.
Decu treba učiti da ne budu nasilna, ali isto tako i da ne budu bespomoćna.
Instinkt samoodržanja je jedan od osnovnih ljudskih mehanizama preživljavanja. Psihologija i neuronauka odavno govore o prirodnoj reakciji čoveka na opasnost: „bori se ili beži“ (fight or flight). Kada je dete napadnuto, poniženo, gurnuto, ugroženo ili zlostavljano, potpuno je prirodno da pokuša da se zaštiti. Od deteta ne možemo praviti biće koje će pasivno trpeti sve u ime apstraktne parole o “nultoj toleranciji”.
Kako je jasno rekla klinički psiholog Spomena Milačić:
„Vi nemate prava da lišavate decu instinkta za samoodbranom, ne može se nasilje (napad) izjednačiti sa samoodbranom.“
I upravo je to suština problema današnjeg pristupa,sve se stavlja u isti koš. Dete koje mesecima trpi vršnjačko maltretiranje, a onda jednom odgurne nasilnika, u školskim protokolima često postaje “podjednako odgovorno”.Takvim pristupom se kod dece ne razvija osećaj pravde, već konfuzija, strah i potiskivanje prirodne potrebe za zaštitom sopstvenih granica.
Psiholog Snežana Repac, koja godinama radi u sistemu socijalne zaštite, jasno ukazuje na problem nerazlikovanja napada i samoodbrane:
„Samoodbrana je normalna, ako profesori umeju da razlikuju, a obično je to teško. Mi nikad nismo kažnjavali onog ko je napadnut ako se brani, čak mu se i kaže da ima pravo na samoodbranu.“
Ovo je veoma važno jer pokazuje koliko je opasno mehanički primenjivati protokole bez razumevanja konteksta i psihološke realnosti deteta. Nije isto dete koje sistematski maltretira druge i dete koje pokušava da se zaštiti nakon dugotrajnog trpljenja nasilja.
Profesor Milica Novković godinama je upozoravala na posledice takozvanog „plišanog vaspitanja“, modela u kom se deca vaspitavaju bez jasnih granica, bez odgovornosti i bez sposobnosti da podnesu frustraciju. Društvo koje deci neprestano šalje poruku da su uvek žrtve, a nikada odgovorna bića, ne stvara emocionalno stabilne ljude već generacije nesigurne dece koja ne umeju da se nose sa konfliktom, životom i stvarnošću.
Slično tome, psiholog i psihoterapeut Tamara Roksić ukazuje na ozbiljan problem savremenog sistema koji decu uči da „prijavljuju“ sve, ali ne i da razvijaju mehanizme samozaštite i unutrašnje snage:
„Deca se uče da prijavljuju nasilje, da cinkare, a ne da se brane.“
Pored jednog nedostojnog, potkazivačkog modela, deci se daje lažna slika da je rešenje u pasivnosti. Ti samo prijavi i ne misli o tome, neko drugi će rešavati tvoje probleme.
Naravno, niko razuman ne opravdava zlostavljanje dece, batinanje, ponižavanje ili zanemarivanje. Ali upravo zato je neophodno praviti jasnu razliku između nasilja i vaspitanja. Nije isto sistematsko zlostavljanje i roditeljska disciplina. Nije isto zanemarivanje deteta i postavljanje granica. Nije isto psihičko ili fizičko iživljavanje i vaspitna reakcija roditelja u određenim okolnostima.
Novi set izmena Porodičnog zakona, koji podrazumeva mogućnost da deca prijavljuju roditelje čak i za „ćušku“, uz potpuno ukidanje svakog oblika fizičkog kažnjavanja, otvara brojna pitanja i prostor za zloupotrebe. Umesto da se porodica jača, stvara se atmosfera straha, nadzora i institucionalnog mešanja u porodične odnose. Deci se sve više daju prava bez odgovornosti, dok se roditeljima postepeno oduzima vaspitna uloga i autoritet.
Posledice takvog pristupa već vidimo: deca koja ne prihvataju granice, porast vršnjačkog nasilja, agresije, nedostatka empatije i potpunog gubitka osećaja odgovornosti za sopstveno ponašanje.
Društvo koje deci oduzme pravo na samoodbranu i roditeljima pravo na vaspitanje, ulazi u ozbiljnu krizu vrednosti.
Decu treba učiti miru, empatiji i nenasilju, ali i hrabrosti, samopoštovanju, postavljanju granica i sposobnosti da se zaštite kada su ugrožena. Jer postoji ogromna razlika između agresora i onoga ko pokušava da preživi napad. A brisanje te razlike nije napredak, već opasna društvena zabluda.
Tamara Bradić, psiholog i psihoterapeut