Verujem da je većina nas čula za industriju brze mode. Štaviše, posledice iste osećamo na svojoj koži. Posledice u vidu zagađenja, ogromne količine otpada, izumiranja zanata i zatvaranja lokalnih prodavnica, ali tu su i one emotivne posledice kojih smo manje svesni.
Dovoljno je samo da izguglamo sintagmu „brza moda“ (fast fashion) i videćemo koliko je zapravo ova industrija velika i nažalost postaje sve veća.
Nije iznenađujuće što kupujemo više odeće nego ikada ranije jer je brza moda sada industrija vredna 150 milijardi dolara, a procenjuje se da će do 2032. godine dostići 291 milijardu dolara. Kažu da se zbog eksplozije brze mode u svetu godišnje proizvede 400 milijardi kvadratnih metara tekstila, od čega se sašije 80 milijardi komada odeće. Tri četvrtine toga završi na deponiji. Modna industrija je nakon nafte postala najveći zagadjivač u svetu.
Činjenica je da živimo u potrošačkom društvu i često želimo i nešto što nije naša osnovna potreba. Nikad brža i lakša kupovina daje nam lažni osećaj moći i kontrole nad svetom u kome živimo. Poruke koje primamo preko medija, reklama i društvenih mreža uče nas da posedovanje materijalnih stvari donosi sreću i određuje našu poziciju i značaj u društvu.
A kako se osećamo?
Negde sam pročitala da nove kolekcije izlaze svake nedelje. Cene su im pristupačne, a ti ,takozvani, mikrotrendovi nasilno preplavljuju ne samo naše fidove na društvenim mrežama, već i mi bivamo preplavljeni. Osećamo se kao da nismo dovoljno dobri, da propuštamo nešto veliko ako ne naručimo samo još jedan komad odeće. Tolerancija na frustraciju je sve manja, povećava se napetost i unutrašnji nemir ako u datom trenutku nemamo dovoljno sredstava za još jedno „Dodaj u korpu“. Sa druge strane, obuzima nas osećaj krivice zbog još jedne impulsivne kupovine i stvari koja nam realno nije potrebna, pa se neretko pitamo „Šta mi je ovo opet trebalo?“
Prekomerna potrošnja utiče na naše mentalno zdravlje. Ali zašto smo toliko osetljivi na taj narativ, i šta se dešava kada se kupovina pretvori u veliki izazov koji menja naš život? Uostalom, postoje razni koraci koje svi mi možemo preduzeti da bismo povratili zdraviji odnos sa kupovinom, ali koja je to sila u nama što nam ne dozvoljava da to primenimo?
Kompulzivni poremećaj kupovine ima svoje ime, naziva se oniomanija. Ovo nije uvek vezano za odeću, za neke su to kozmetički proizvodi, stvari za kuću, igračke, zdrava hrana i razne druge sitnice. Stalne misli o kupovini remete naše svakodnevno funkcionisanje. Jurimo za euforijom i koristimo kupovinu kao beg od teških osećanja, a čim osetimo neku nelagodu ili običnu dosadu mi otvorimo aplikaciju i tenzija se smanjuje.
Kupovina je često postala način da se ublaži anksioznost, pa njen izostanak u nama izaziva nemir, prazninu, pa čak i bes.
Zbog čega se tako osećamo?
Hajde da govorimo jezikom nekih od bazičnih emocionalnih kompetencija.
Neutralizacija i mentalizacija ili „Razboritost psihe“
Najjednostavnije rečeno, neutralizacija je sposobnost osobe da bude razborita, da „stiša strasti“ i pretvori „energiju strasti“ u „energiju razuma“, energiju koja je usmerena ka rešavanju problema i adaptaciji, ka zadovoljenju potreba na razuman način.
To je sposobnost za samoregulaciju. Kada se energija psihe izbalansira, osoba je u stanju da mentalizuje, da promisli, razume svoja stanja i stanja druge osobe, i tek onda da deluje.
Neutralizacija je pojam koji je u psihoanalitičku literaturu uveo Hartman (1939, 1950).
Pod neutralizacijom je smatrao promenu čiste, instiktualne energije u oblike energije koji su prikladniji za funkcionisanje ega (neutralizovane energije), to jest oblike energije koje karakteriše visok nivo kontrole ega i kapacitet za odlaganje neposrednog instiktualnog zadovoljenja.
Mentalizacija je sposobnost da razmišlja o svom unutrašnjem stanju, kapacitet za razumevanje činjenice da drugi imaju sopstvena uverenja, želje i namere. Promišljanje, razumevanje sopstvenih stanja i stanja drugih, sigurna afektivna vezanost.
Kada nemamo sposobnostda neutralizujemo, onda se između onoga što osećamo i kako reagujemo briše granica.
Emocije se doživljavaju kao neizdržive, i zahtevaju trenutno razrešenje.
U tom trenutku, šoping funkcioniše kao brzo smanjenje tenzije.
Nepotrebne kupovine uglavnom obavljamo kada smo pod stresom, nervozni, usamljeni tužni, ljuti ili poniženi a da toga nismo svesni. Nažalost, nakon šopinga nam nije lakše i ne osećamo se drugačije, štaviše, javlja se velika krivica i stid.
Sa druge strane, kada nedostaje sposobnost mentalizacije, mi ne znamo šta osećamo, već osećaj doživljava kao fizički nagon, kao pritisak, uzbuđenje ili nemir.
Kupovina tada nije svesna odluka, nego nesvesni pokušaj da se promeni naše unutrašnje stanje.
Umesto da prepoznamo kako se osećamo, na primer:
„Uznemirena sam i uplašena jer mi posao nije siguran“,
ja samo osećam da:
„Moram nešto da uradim da mi bude lakše.“
Svakako, potrebno je proveriti sa sobom, usporiti, osetiti i priznati sebi kako se zaista osećamo, priznati da neki problem postoji. Dobra vest je da ako ne možemo sami, uvek nam može pomoći druga osoba da neutralizujemo i mentalizujemo. To može biti neko nama blizak, ne mora nužno biti terapeut. Odnos je taj koji „gasi požare u nama“.
Tu je svakako i takozvani „Lepak psihe“, odnosno Celovitost objekta.
To je sposobnost održavanja različitih aspekata doživljaja (pozitivnih i negativnih) neke osobe, sebe, stvarnosti, kao jedne celine.
Danas, ova bazična sposobnost nedostaje sve više, i čini se sve „modernije“ da stvari, ljude, poslove, cepamo na crno ili belo. Činjenica je da ni jedna osoba ne može zadovoljiti sve naše potrebe, i ne može ih zadovoljiti uvek. To ne može ni neki naš željeni cilj. Sve u sebi nosi i dobre i loše strane. Zadovoljava i frustrira. To je, ujedno, i sposobnost da sebe doživimo i prihvatimo kao celovito biće, sa vrlinama i manama.
Konstantnost objekta je sposobnost koja bi mogla nositi nadimak „stabilizator psihe“.
Konstantnost objekta je naša sposobnost koja nam omogućava da budemo stabilni, da imamo stabilne unutrašnje predstave sebe, drugih ljudi, stvarnosti. Da nas ne uzdižu i spuštaju previše spoljašnji događaji, zadovoljenje ili nezadovoljenje naših potreba. Ova sposobnost je osnova naše psihičke-emotivne stabilnosti.
Kada nema unutrašnje slike stabilnog, pouzdanog objekta ljubavi, još jedna haljine, cipele ili torba postaje naš zamenski objekat, nešto što se može posedovati, kontrolisati, zadržati.
Kupovina daje trenutni osećaj prisutnosti i povezanosti, trenutni osećaj da smo vidjeni i da imamo moć.
U ovom kontekstu kupovina nam služi da se ponovo „zalepimo“.
„Ako kupim i obučem ovu haljinu, biću samouverenija i ljudi će me više ceniti.“
Ali taj osećaj traje kratko jer nema unutrašnje stabilnosti koja bi ga podržala.
Zato šoping često ponavljamo, iz potrebe da se ponovo osetimo celim, pa makar i na trenutak.
Na red dolazi i „Imunitet psihe“, odnosno Tolerancija na frustraciju
Šta je to što vas najviše frustrira? Šta najteže podnosite? Koje situacije izbegavate da ne biste došli u mogućnost da vam se desi ono što teško podnosite?
U standardnim psihološkim rečnicima, frustracija se određuje kao „emocionalna reakcija naodređenu, spoljašnju ili unutrašnju prepreku ispunjenju određene želje.“Toleranciju na frustraciju smo nazvali imunitet psihe jer je ova sposobnost osnov naše otpornosti na osujećenja koja život sa sobom nosi.
Kao i fizički imunitet, tolerancija na frustraciju se razvija „pelcovanjem“ oslabljenim izazivačima – „optimalnim frustracijama“.
Razvojem tolerancije na frustraciju, sposobnosti za odlaganje zadovoljstva i podnošenje nezadovoljstva, razvija se, zapravo, osobina koja nam je poznata kao strpljenje.Sposobnost podnošenja trpljenja koje donosi odlaganje zadovoljenja potrebe. Zanimljivo je da se reč strpljenje sastoji od s, skraćeno od sa, i trpljenje. Trpljenje sa nekim. Taj neko s kojim smo sposobni da istrpimo frustraciju je u nama-naš pounutreni, konstantni objekt s kojim održavamo čvrstu unutrašnju povezanost, pa osećamo da nismo sami i možemo da izdržimo odlaganje.
E, pa ako nemamo jak psihički imunitet, mi ne umemo da odložimo zadovoljstvo, tačnije, nije nam podnošljivo da odložimo zadovoljstvo, a frustraciju doživljavamo kao pretnju. Tu na scenu stupa kupovina kao trenutno zadovoljstvo. Unutrašnju prazninu popunjavamo spoljašnjim objektima. Napetost popušta, osećamo olakšanje i dobijamo potvrdu da vredimo.
Kao što ranije napisah, moderno je cepanje na crno i belo, čini se da je danas još modernije nikog ne trpeti i momentalno zadovoljiti sve svoje potrebe, pa i one za kupovinom. Odmah i sada. I sve to nazivati slobodom, samostalnošću i individualizmom.
Sada bi neko rekao da je rešenje za sve ovo da kupujemo kvalitetnije, od domaćih brendova, takozvani – slow fashion, second hand radnje, reciklaza…ali se bojim da ne odemo u drugu krajnost, u eko anksioznost, bojim se da suština ne ostane ista – unutrašnja praznina, prekivena velom svesnosti i ekologije.
Hajde da proverimo kako smo, ali stvarno. Da probamo da osetimo kako se osećamo i da to osećanje podelimo sa nekim, iskreno bez vrednovanja i osuđivanja. Dovoljno je, za početak, da budemo prisutni sa svim dešavanjima i senzacijama u nama i oko nas. Dovoljno je da ih primetimo i damo prostora da budu sa nama, jer su svakako deo nas.
Inspiracija za temu je proizašla iz psihoterapijske sobe ali i iz razgovora sa prijateljicama i poznanicama.
Literatura, N. Jovanović, „Sposobnost za ljubav i rad“, 2013.
Ljubica Jovanova, psihoterapijska savetnica