Najpre, da kažemo nešto što treba uvek reći pre svake priče o suzama i plakanju: Cilj života su radost, sreća, zdravlje, lepota, ljubav, igra i sve ostalo zbog čega nam se živi. Lepo spavati, biti sa voljenim ljudima, jesti ukusnu hranu, imati s kim da popričamo, da se smejemo, izaći napolje, sami ili sa dobrim društvom, imati posao koji volimo i od koga dobro zarađujemo, imati partnera ili partnerku, uzbuđenje, ljubav, putovati, ići na odmor, napredovati u životu u savlađivanju novih veština, upoznavati nove ljude, imati porodicu, decu, imati mir oko sebe, lepo večerati sa dragim ljudima i opet se lepo naspavati.
Međutim, mi smo, kao i svi drugi poslenici pomagačkih zanimanja (lekari, pedagozi, socijalni radnici, logopedi, defektolozi, andragozi…) nužno usmereni na sve ono što ljude sprečava da uživaju u životu, a to su tegobe, simptomi, poremećaji, bolesti… i onda često pričamo o tome, ne zato što to volimo ili smo mazohisti, već zato što se time svakog dana bavimo u pokušaju da sve te smetnje otklonimo i ljudima vratimo osmeh na lice, olakšanje, ozdravljenje i radost.
U psihoterapiji, kako je ja vidim, suze i plakanje se pojavljuju kao znak da organizam pati, ali ima kapacitet za bolji život. Suze znače da je osoba zna za bolje, da je doživela bolje i da opet želi da dođe do tog stanja. Obeshrabrivati nekog da plače jednako je zatvaranju kanala kojim ta osoba može ponovo doći do radosti i isceljenja. To je jedini razlog što toliko pričamo o suzama i plakanju. Ništa drugo.
E, sad da se vratimo glavnom pitanju: Zašto mirno i hrabro suočavanje sa našim bolnim istinama kroz suze ima toliko blagotvoran uticaj na ceo organizam?
Ne brinite, ovde nećemo ulaziti u filozofsko razmatranje definicije istine. Samo se oslanjamo na dobro poznato zapažanje da postoje neke stvari u našem životu o kojima nerado mislimo, ne želimo da ih se sećamo i da ih produbljujemo. Neki, na takva podsećanja, kažu: “Pusti sad to, ne želim o tome da pričam!” Neki budu iznenada ganuti nekim komentarom, scenom iz filma ili rečenicom u knjizi, krenu im suze, ali ih odmah brišu i nisu spremni da idu dublje u to dirljivo osećanje. Kao što već verovatno znate, mi na ovakva dirljiva osećanja gledamo kao na crvene lampice koje nam ukazuju da tu dole, ispod njih, leže neke naše bolne istine. Znači, dirljiva osećanja – koja mogu biti i manja i veća – sa stoprocentnom sigurnošću ukazuju da tu leže
neke naše bolne istine.
Kada se ta dirljiva osećanja pojave, možemo ih što pre i na različite načine ugušiti, što većina ljudi i radi, i to tako vešto da mnogi i ne primete da su nam se uopšte i pojavila. Ili im možete dopustiti da se delimično pojave, da ljudi vide da smo emotivno ganuti, dirnuti, pogođeni, ali im onda određujemo kraj, kao da kažemo “E, sad je dosta!” i potisnemo ih.
Onda su se 60-tih godina prošlog veka pojavili neki humanistički psiholozi i psihoterapeuti koji su ohrabrivali ljude da idu dalje, da mimo uobičajenih socijalnih konvencija, u bezbednim uslovima, puste ta dirljiva osećanja “do kraja”, da ih ne suzbijaju nimalo, već im potpuno otvore vrata i dožive ih u njihovom celokupnom intenzitetu. I tako je primećeno, da ukoliko se tu radilo o iskrenim dirljivim osećanjima u vezi realnih bolnih istina iz života tih klijenata, da su oni, kao rezultat takvih doživljaja imali neuobičajeno duboki osećaj rasterećenja i razrešenja u svojoj duši i celom telu. Zdrave psihičke i fizičke promene koje su nastale posle takvih terapijskih doživaljaja bile su neverovatne. Naravno da je bilo potrebno da se neko vreme ostane u ovakvim tretmanima da bi oni dali trajne rezultate u ličnosti i životu tih klijenata. Tako je nastalo nekoliko psihoterapijskih pravaca tog doba.
Danas svi stručnjaci pomagačkih zanimanja: psiholozi, psihijatri, psihoterapeuti, pedagozi, vaspitači i mnogi drugi, neprestano ističu značaj empatije za zdrav razvoj, kako ličnosti deteta i odrasle osobe, tako i cele zajednice.
Empatija je sposobnost saosećanja sa emocijama drugih bića, pre svega sposobnost
saosećanja sa njihovim patnjom, kako bi im se pomoglo. Obično se sposobnost empatije pokazuje tako što nam je žao nečije patnje i to nam se onda vidi na licu. Dublji stepen empatije se javlja kada smo lično pogođeni patnjom bližnje osobe i onda i zaplačemo. Na primer, mlađi brat ili sestra mogu zaplakati kada vide da roditelj grdi ili tuče starijeg brata ili sestru. Roditelj može zaplakati kada vidi kako mu se dete muči u bolesti.
Dakle, ljudi sa empatijom ne moraju plakati kada gledaju ili čuju da neke njima nepoznate osobe pate, mogu samo pokazati da im je teško i da su spremne da pomognu koliko je to u njihovoj moći (na primer, sms sakupljanje novca za bolesnu decu). Međutim, kada smo lično uključeni u patnju, jer se radi o nama bliskim osobama, onda često plačemo. U slučaju definitivnih emotivnih gubitaka, kao što je raskid sa najboljom drugaricom, drugom, momkom, devojkom, ili kao što je razvod, onda ljudi često duboko proživljavaju te gubitke i duboko plaču. U slučaju smrti bližnjih još više.
Zamislite sada da neko kaže osobi u takvoj žalosti:”Nema potrebe da plačeš, ništa ne možeš promeniti!” “Čemu suze, budi jak/a!”, itd. Većina nas bi odmah osetila koliko je to glupo, mada ima ljudi i danas kojima su stoičke veštine ideal. Plakanje je neophodno ljudskom organizmu da bi mogao da prevaziđe teške emotivne nedostatke ili gubitke, da bi mogao da nastavi da živi.
Ima ljudi koji i ne žele da nastave svoj život posle teških emotivnih gubitaka i oduzimaju sebi život. Ali, oni koji žele da ostanu tu, moraju duboko da isplaču teške stvari koje su preživeli, ne da bi se “izlečili od bola”, “zbacili teret sa sebe” i nastavili da žive kao da se ništa nije desilo, već da bi uopšte mogli da nastave da žive. Sa nekim prazninama u duši, sa velikim ožiljcima, ali da nastave da žive.
Dakle, suze i plač su znak empatije, saosećanja. Ali ne samo prema drugim bićima, već i prema sebi. Možemo da plačemo i zbog svojih povreda, nedostataka, osećaja krivice, stida… Kao što nam može biti žao drugih, tako nam može biti žao i nas samih i to nemojmo mešati sa neurotičnom pojavom koja se zove “samosažaljenje”. Ne, to nije to. Empatija se proteže od srži našeg bića pa svuda unaokolo ka dragim ljudima i drugim živim bićima. Empatičan je onaj kome je iskreno žao što ljudi ginu u nekom ratu u svetu, i onaj što saoseća i sa svojim psom koji je bolestan, i osoba koja plače što mu je umrla baba, ali neko može da plače i zato što se u psihoterapiji setio kako su roditelji otišli u inostranstvo da rade, dakle, da plače zbog sebe! Empatija je sveprožimajuća, široka i duboka i ispoljava se na razne načine, zavisno od konteksta i situacije.
Plakati zbog neke svoje bolne istine je takođe izraz empatije. Žao nam je što nešto nikad nismo imali, ili smo imali neko vreme, pa izgubili, ili smo se ogrešili o nekoga, krivi smo, ili se stidimo što nešto nismo uspeli ili umeli. Bolnih istina ima puno i zato proces suočavanja sa svojim bolnim istinama (psihoterapija) traži vreme.
I kada kažemo da mirno i hrabro suočavanje sa našim bolnim istinama kroz suze ima
blagotvoran uticaj na ceo organizam, to nije zato što mi kroz psihoterapiju možemo da
poništimo istinu da nešto nikad nismo imali, ili da povratimo nešto što smo izgubili, ili da obrišemo što smo se o nekog ogrešili, ili plakanjem da dobijemo neke talente koje nikad nismo imali. Blagotvoran uticaj suočavanja sa sopstvenim bolnim istinama je u tome što nam to suočavanje omogućava da nastavimo da živimo bez napetosti i neuroze, mada sa ožiljcima, sa osećanjima, sa uspomenama i iskustvom.
Ja ću sada namerno izbeći da koristim neurološke pojmove, hemisphere mozga, korups kalozum, neokorteks, limbički sistem, amigdalu, hipokampus, u narednim objašnjenjima (osim par puta), jer nam to nije potrebno. Naravno da svaki deo psihološkg procesa, ima svoju neurološku, pa i biohemijsku i hormonsku stranu. Pošto sam psiholog, pokušaću da se oslanjam na psihološku terminologiju.
Dakle, ako je tačno da neki ljudi dožive veliko rasterećenje kad se dobro isplaču, a svi znamo da je to tačno, to znači da je pre toga postojala velika napetost u organizmu, u psihi i telu. Nešto unutra je tražilo razrešenje. Psihološki rečeno, postojao je unutrašnji sukob.
Neka traumatska situacija u životu osobe pokrenula je prirodnu emotivnu reakciju. Uzimamo, kao primer, dugotrajno zanemarivanje deteta od strane “zauzetog”, ali i emotivno distanciranog oca. Takav odnos u detetu, tokom niza godina, proizvodi bolan osećaj zanemarenosti, nevažnosti i zapostavljenosti. U detetovoj glavi se stvorila napetost između, s jedne strane, nezadovoljene psiho-biološke potrebe za ocem i bolnog osećaja zapostavljenosti i, s druge strane, ne postojanja uslova u porodici da se to osećanje osvesti i doživi, tj. potiskivanja. Osećanje sa potrebom hoće da se probije do svesti, ali ne postoje uslovi za to (poverenje, slobodan razgovor o odnosima u porodici, ohrabrivanje deteta da slobodno pokaže svoja osećanja, itd.)
Kako raste, ta osoba razvija simptome te zanemarenosti, na primer, u vidu straha od
napuštanja, osećaja da joj ljudi ne posvećuju dovoljno pažnje, preterano je ljubomoran kad neki drug ode s nekim drugim društvom u grad, čak ima osećaj i da mu devojka nije potpuno posvećena i kinji je zbog toga. Te svoje neurotične osobine primećuju i drugi, a i on sam, ali je nemoćan da ih promeni.
Osoba odraste i dođe na psihoterapiju. Pokrene se ta tema i klijentu krene dirljivo osećanje zanemarenosti od strane oca. Klijent više nije zavistan od roditelja, čuo je da je dobro pokazati svoja osećanja, ima podršku terapeuta, ima poverenja u njega/nju, soba je dovoljno izolovana i on/a oseća da sada može pokazati svoje bolno osećanje i svoju nezadovoljenu potrebu. I klijent konačno doživljava svoje osećanje u nesuzdržanom izdanju:”Molim te, tata, obrati bar malo pažnje na mene, poigraj se sa mnom, budi tu, željan sam te!” Klijent plače, lije suze dok izgovara te reči…
Razrešava se napetost između, s jedne strane, delova psihe koji traže zadovoljenje potrebe i aktiviraju osećanja zbog njenog nezadovoljavanja i, s druge strane, delova psihe koji dopuštaju nesuzdržano izražavanje osećanja bolnog nezadovoljstva zbog nezadovoljene potrebe. Delovi mozga kojima se nešto osvešćuje (smatra se da je to frontalni deo neokorteksa) se konačno povezuju sa nezadovoljenom potrebom i to je praćeno izražavanjem bola, suzama i plakanjem (limbički sistem).
Dakle, empatijom prema svojim osećanjima i potrebama, uz pomoć psihoterapeuta, klijent konačno uspostavlja vezu koja je nedostajala i time se napetost razrešava.
Puno takvih terapijskih doživljaja tokom više meseci rada, omogućava klijentu da se oslobodi svoje napetosti, svojih tegoba i svoje neuroze.
I sada, da se opet podsetimo: Nikome, pa ni nama, nisu cilj suze i plakanje. Cilj je osećaj opuštenosti, rasterećenosti, osećaj vedrine, životne radosti, ljubav, zdravlje, itd. Ali na putu do tog cilja se ne mogu zaobići bol i suze, ma koliko to bilo nepopularno pričati. Jedino preko empatije, osećajnosti, bola i osvešćivanja nezadovoljenih emotivnih potreba se može doći do tog cilja, koji svi žele.
Autor teksta: Marjan Tošić, psiholog i psihoterapeut
Email: marjantosic@gmail.com
YouTube: @psiholog.emocentar