Kreativnost odraslih kao i kreativnu igru dece pokreće isti unutrašnji impuls – potreba za samoizražavanjem i želja za zadovoljstvom.
Tokom supervizije predstave “Akademija smeha”, upravo smo se bavili motivima kreativnog pristupa poslu i životu uopšte, motivima humora i igre.
Ja ću se ovde zadržati na analizi kreativnosti.
Kreativnost je danas veoma eksploatisana reč, a šta zapravo podrazumeva?
Svi bismo želeli da budemo kreativni, ali uglavnom ne promišljamo šta je potrebno da bismo to i ostvarili.
Koji su sastojci kreativnosti?
Hajde da probamo da definišemo neke činioce kreativnosti.
- Kreativnost znači gledati svet (problem, uspeh, neuspeh, drugu osobu, sebe, odnose) novim očima.
Većinu vremena mi zapravo ne gledamo svet, nego prizivamo svoje sećanje na svet.
Na primer kuvate pasulj, jelo koje ste spremali mnogo puta do sada.
Vi znate gde vam stoji pasulj, luk, kada šta treba dodati, ali ne gledate prisutno i koncentrisano sve vreme, kao kada ste pasulj kuvali prvi put. Često se šerpa nađe na šporetu, a da vi i ne znate baš kada ste preduzeli sve neophodne korake.
To je praktično, ne koristimo svoju percepciju stalno, pa mozak može da bude fokusiran na neke druge stvari koje se dešavaju ili da rešava druge zadatke.
Pa ste dok ste pripremali pasulj vi zapravo smislili šta ćete odgovoriti razrednoj, sinula vam je ideja za odgovor na neki email na poslu, osmislili ste spisak za kupovinu namirnica, itd.
To je funkcija navika koje nam jesu korisne u nekoj meri.
Međutim isto tako, navike su tihe ubice kreativnosti.
Jer ako stalno koristim kogniciju i sećanje, ja zapravo NE DOŽIVLJAVAM i NE OSEĆAM ono što mi se trenutno dešava i propuštam trenutak.
- To nas vodi do drugog alata koji nam omogućava da budemo kreativni:
Biti prisutan ovde i sada, odnosno gledati stare probleme na nov način.
Ljudi često funkcionišu na autopilotu. Naučeni obrasci čine da imaju uvek istu percepciju realnosti i uvek istu reakciju na nju.
Često nismo svesni ovih obrazaca.
Oni su kao sočiva kroz koja posmatramo sebe, druge ljude i svet.
Tako rukovode svim našim izborima i ponašanjem. Sve odluke donosimo na osnovu informacija koje prolaze kroz njihov filter. Ako su filteri zamagljeni, znači da na osnovu pogrešnih informacija donosimo odluke o svom životu.
Ovi obrasci su nastali u detinjstvu, kao rezultat naših iskustava u toj prošlosti.
Zamka je u tome što rade automatski i čine da u određenim situacijama uvek isto reagujemo, iako su se okolnosti promenile. Znači uključuju se i kada nam štete.
Koleginica vas ne pozdravlja na hodniku. Ako funkcionišete po obrascu “nisam dovoljno dobra”, automatski pomislite: “Ljuta je na mene. Sigurno sam nešto pogrešila. Moram to ispraviti.”
Neko drugi, ko svet gleda kroz prizmu uverenja “ljudi su ajkule, svet je arena”, samo će slegnuti ramenima: “Ma naravno, znala sam da treba da je se pazim”.
A možda je žena samo iscrpljena zbog neprospavane noći jer joj je dete bolesno.
A možda zaista i jeste osoba koja vas svesno ignoriše. I to je moguće.
Poenta nije u tome da sve vidimo ružičasto. Poenta je da budemo prisutni, da imamo izbor: da li reagujem uvek isto po starom šablonu ili zastanem i zaista vidim šta se dešava preda mnom — bez da smo sigurni u svoju pretpostavku dok je ne proverimo.
Kreativnost počinje kada prestanemo da gledamo svet kroz automatske etikete.
- Treći neophodan preduslov za kreativnost je da pustimo sebe da pođemo od premise da ne znamo rešenje konkretnog problema unapred. I ne samo rešenje, već ni uzrok, tok, posledicu, objašnjenje.
Da bismo zaista bili zainteresovani da naučimo iz neke situacije, prvo je potrebno da smo svesni da ne znamo o toj situaciji.
To ne znači da se pravimo Toše, da negiramo celokupno životno iskustvo koje imamo, već da prihvatimo i da budemo u miru sa tim da o određenoj konkretnoj situaciji nemamo znanje.
Za mnoge ljude, to je nepodnošljivo, jer je pretnja neznanja suviše ugrožavajuća po osećanje lične vrednosti.
Ako je majka ubeđena da je jedino objašnjenje za kašnjenje ćerke tinejdžerke u povratku iz izlaska, nepoštovanje, ona unapred zatvara vrata da istraži da li je kašnjenje znak da se devojčica buni ili beži od nečega, ili želi da bude viđena, ili beži iz kuće pune napetosti..
- Upotreba mašte
Kao što nam čula pružaju informacije o spoljašnjem svetu, pa znamo da nam ukus kafe prija, da je upotrebljena ringla vruća i da možemo da se opečemo, tako nam i mašta pruža informacije o unutrašnjem svetu.
Mašta je kognitivna funkcija, način razmišljanja, upoznavanje sebe.
Ono što čini ključnu razliku je da li maštu koristimo za kreaciju, stvaranje nečeg novog ili za destrukciju.
Osoba koja ima paranoidne crte ličnosti može biti veoma maštovita u osmišljavanju teorije zavere. Sjajna ilustracija iz domaće kinematografije je film “Balkanski špijun”.
Lik Ilije Čvorovića pokazuje veliku maštovitost u nalaženju dokaza koji potkrepljuju njegovu ideju da je podstanar tajni agent. Samo početna premisa nije utemeljena u realnosti.
Svako korišćenje mašte da bi se negirala ili krivotvorila realnost je destruktivno.
Mnogo manje dramatičan primer, a prisutan u svakodnevnom životu je da osoba koja je tužna u tom momentu odluči da ode na žurku, ponaša se kao da je vesela, pleše, zasmejava druge, samo da ne bi osetila tugu.
Ako bi odlučila da prizna stvarnost, umesto da je falsifikuje, priznala bi da je tužna. Ako ne bi bežala od tuge, ako bi pustila sebe da je iskusi kao neminovan deo ljudskog života, verovatno bi se i dodatno zainteresovala za to kako bi mogla tugu dublje da razume? Zašto sam sada tužna? Šta sam izgubila?
Mašta bi mogla da joj pomogne da produbi razumevanje takve realnosti, a onda i da je dopuni stvaranjem.
Mogla bi da pogleda film koji joj izaziva sličnu emociju, pusti muziku koja rezonuje sa tugom i da otpleše uz nju sama, napiše tekst ili pesmu, razgovara sa bliskom osobom.
Kao rezultat priznavanja realnosti, i ostajanja u kontaktu sa emocijom koja u ovom slučaju boli, usledilo bi stvaranje, bilo da dolazi do produbljivanja odnosa sa sobom, stvaranja odnosa sa nekim drugim, ili do konkretnog nastanka nečeg materijalnog: pesme, slike…
Da bismo mogli da koristimo maštu u službi kreativnosti, potrebno je da imamo razvijenu CELOVITOST, bazičnu sposobnost za obradu emocija.
Sposobnost koja nam omogućava da vidimo i prihvatimo i pozitivne i negativne aspekte sebe i drugih, bez prenaglašavanja bilo belog, bilo crnog segmenta.
Možemo da primetimo koliko nam različitih komponenti treba da bismo bili kreativni. Posle ove analize kreativnost je za mene još magičnija.
Gledanje sveta svežim očima, iskrena radoznalost su komponente koje su svojstvene detetu (u nama), dok je prihvatanje i produbljivanje realnosti svojstvo odrasle osobe.
Dakle mogli bismo reći da kreativni impuls počinje maštom deteta, ali je cilj zadovoljenje potreba odrasle osobe.
I ovde je prisutno spajanje kontradiktornosti, čega nema bez celovitosti.
Ljudska bića su sačinjena od kontradiktornosti. Neophodan nam je san, ali i budno stanje. Neophodne su nam voljne radnje, disciplina, ali i prepuštanje. Naše blagostanje zavisi od ritmičke oscilacije ovih suprostavljenih aspekata.
Bez dovoljno sna, čovek se budi umoran. Ako život u toku dana nije ispunjen i aktivan, to remeti spavanje.
Kada zahvaljujući celovitosti spajamo dualnosti kreativnost odnosi pobedu nad navikom!
Zašto nam je teško da budemo celoviti i prisutni u sada i ovde?
Zato što se branimo od toga da nas nešto zaboli i hoćemo da nam stalno bude lepo, da non stop budemo srećni.
Kada smo celoviti i prisutni u sada i ovde mi se neminovno suočavamo i sa mnogim stvarima koje nam se ne dopadaju.
Niko ne voli da bude tužan, ali uslov za zadovoljstvo je i susret sa neprijatnim, a ne izbegavanje neprijatnosti po svaku cenu.
Ako se stalno borim protiv neprijatnog i jurim sreću, tako što zabranjujem sebi da osetim neprijatne emocije (ne smem sada da budem tužna, moram ovo da završim) ili veštački uzimam sreću konzumirajući supstance ili čekam da me neko drugi odobrovolji, ja falsifikujem realnost i od sreće se tako udaljavam.
Predstava “Akademija smeha” nam kroz priču cenzora koji ocenjuje pozorišne predstave i pisca koji pokušava da sačuva duh umetnosti pod represivnim aparatom i plastično i metaforično predstavlja borbu dualnosti.
Pokazuje nam reperativnu funkciju kreativnosti i umetnosti.
Pisac priznaje realnost autoritarnog sistema i stroge cenzure, ali je kreativnim pristupom dopunjuje i ne odustaje od toga da se izrazi i nasmeje publiku, uvažavajući ograničenja realnosti.
Inspektor, rigidna figura sistema, vremenom biva omekšan upravo kroz dodir piščeve kreativnosti i humor koje u početku želi da eliminiše.
Smeh koji se rađa iz predstave nije smeh podsmeha, već prepoznavanje apsurda, ismevanje kontrole i životne sputanosti – i kao takav, on ima lečeću funkciju.
Cenzor doživljava razvoj i transformaciju.
Najviše mi se sviđa poređenje „Akademije smeha“ sa našim unutrašnjim prostorom u kome se vodi dijalog između jednog para naših dualnosti – unutrašnjeg cenzora i unutrašnjeg umetnika – između poriva da odustanemo od deljenja i stvaranja i potrebe da se izrazimo.
U radu sa klijentima mogu da osetim da kreativni proces nije samo čin stvaranja, već i čin oslobađanja.
Nudi nove puteve izražavanja sebe i leči nas.
On nas poziva da damo prostor raznim delovima sebe – detetu koje se igra, odraslom koji ne beži od boli, strpljivom delu nas koji zna da ne mora uvek sve da zna.
Akreditovani kouč
U edukaciji za psihoterapijski nivo