-sa pozorišne supervizije
Kako mi je pozorišna supervizija i predstava „Tvoje i moje“ pomogla u radu sa klijentima:
Predstava „Tvoje i moje“, autorski projekat Borisa Liješevića. Pozorište Boško Buha, april 2025.
Još jedna stanica naše Psihološke trupe koju vodi Ivana Paunović, psihoterapeutkinja i supervizorka.
Tema ove predstave je detinjstvo i prva sećanja. Zanimljiv i veoma važan deo za moje kolege i mene je taj što je u procesu stvaranja ovog dela reditelj zatražio od glumaca da se prisete svojih prvih sećanja iz detinjstva, koja su ih na neki način oblikovala u ljude kakvi su danas.
Njihova autentična, lična iskustva postala su osnov za predstavu. Sećanja su postala scenario.
Teme i sećanja su univerzalni, životni, svima nama dobro poznati: igra, separacija, gubici, ljubav, razvod, drugarstvo. Prepoznajemo delove svog detinjstva, roditelje, strahove, svoje tišine koje još uvek nosimo. Pa ipak, oni kao takvi ne nose promenu i prepoznavanje, već osećaji koje nose su univerzalni. Osećaji izazvani sećanjima nas povezuju.
Iz iskustva rada sa klijentima znam da nas prisutnost i prepoznavanje leče, ali mi je ova predstava to još jednom čvrsto potvdila i pokazala mesto gde se umetnost dodiruje sa psihologijom.
Kada u nečijoj priči prepoznamo svoju bol, radost, tugu ili nostalgiju, dolazimo do osećaja pripadnosti i razumevanja. Više nismo sami u svom iskustvu. Tvoje postaje moje, i obrnuto. Osetimo da nismo sami u svojim iskustvima, osetimo da smo deo šire ljudske priče.
Ono što nas je dugo bolelo u tišini, u našem unutrašnjem svetu, sada odzvanja scenom ili terapijskom sobom i biva prihvaćeno i dobrodošlo. Baš kao i terapijski prostor i odnos izmedju klijenta i terapeuta, pozorišna sala postaje siguran prostor u kom je moguće biti ranjiv.
Sposobnost mentalizacije ovde igra baš važnu ulogu. Mentalizacija je sposobnost da razumemo svoja osećanja, da ih obradimo i verbalizujemo, ali i da umemo da prepoznamo stanja drugih ljudi. Sa svojim klijentima često radim na ovoj temi, a sve u cilju razumevanja sebe i drugih ljudi. Veština mentalizacije nam pomaže da se povežemo sa sobom i drugima na dubljem nivou.
Pa tako u terapiji prepoznajemo i prihvatamo sve delove sebe, bolne i lepe, postajemo celovitiji i autentičniji.
I u predstavi kroz prepoznavanje uspomena iz detinjstva, trauma, radosti i gubitaka, imali smo priliku da osetimo i integrišemo sve potisnute delove i dotaknemo svoju esencijalnu kreativnost koja je produkt integracije.
Tako postajemo autentični, jer život nedosledan našoj autentičnoj ličnosti stvara osećaj praznine, sveprisutno osećanje da nismo potpuni.
Kada našu autentičnu ličnost sakrijemo negde u svojim dubinama i umesto nje izgradimo fiktivnu, socijalnu ličnost koja odgovara samo na potrebe i zahteve sredine, mi razvijemo ponašanja koja nisu suštinski naša i stekenmo predstavu o sebi koja je puna pogrešnih informacija. Tako uspemo da se prilagodimo sredini do odredjene mere i da zadovoljimo neke emotivne potrebe – potrebu za sigurnošću i prihvaćenošću, ali koju cenu plaćamo za to? I da li nam se isplati?
Vidimo se u pozorištu, Ljubica
Autor teksta: Ljubica Jovanova, psihoterapijska savetnica pod supervizijom I članica psiholoske trupe “Scena”