Supervizija u pozorištu
Celovitost objekta je sposobnost doživljavanja i prihvatanja druge osobe, sebe ili nekog cilja kao celine. Sposobnost da se prepozna da jedna osoba ili stvar u isto vreme može biti i dobra i loša.
Sposobnost da budemo svesni i dobre i loše strane onoga što volimo i želimo.
Sposobnost da to prihvatimo.
Nijedna osoba ne može zadovoljiti sve naše potrebe i ne može ih zadovoljiti uvek.
Konstantnost objekta je sa druge strane istog novčića i predstavlja sposobnost osobe da napravi vezu sa sobom, ili voljenim objektom, da se poveže nezavisno od zadovoljenja potreba.
Iliti, možemo voleti nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe. Možemo voleti nekoga i kada nije fizički prisutan, nismo zavisni od njegove fizičke prisutnosti.
Može se reći da celovitost i konstantnost objekta igraju baš važnu ulogu u razumevanju klijenata, njihove ličnosti i percepcije stvarnosti. Slobodno mogu reći da je ovo jedna od češćih tema u psihoterapijskoj sobi.
Celovitost i konstantnost objekta, dve emocionalne kompetencije, često su na testu u svakodnevnim medjuljudskim odnosima, a izazovi su posebno izraženi u kontekstu bliskih veza kao što je brak.
Tog maja na repertoaru je bila predstava „Scene iz bračnog života“, I. Bergmana. Klasična psihološka drama iz ugla švedskog umetnika. Glavne uloge su tumačili Miloš Timotijević i Tamara Krcunović.
Svaka pozorišna supervizija kojoj prisustvujemo sa našom psihološkom trupom “Scena“ donosi nove poglede i nova saznanja, a ova nam je otvorila prostor i podstakla na dublja razmisljanja o ambivalenciji, celovitosti i konstantnosti. Generalno o sposobnosti za ljubav.
Kako je glavni moto naše psihološke trupe „Umetnost kao psihoterapija i psihoterapija kao umetnost“, glavne teme su bile kreativnost kao primarna ljudska potreba i volja-motor koji se kreće u pravcu individuacije “živeti na svoj račun” I biti kreativan bez dominacije nad drugima.
Bergman koristi intimnu atmosferu kako bi prikazao unutrašnje procese glavnih likova, Johana i Marijane, a tome doprinosi i specifična izvedba van pozorišta, interakcija sa publikom i izlaženje iz karaktera.
Na početku predstave je prikazan par koji ima vrlo skladan brak po svim standardima društva, par koji naizgled živi savršenim životom. Oni jesu u braku, ali nesvesni realnosti, ne vide se i ne čuju.
Njihov brak je “konstantan“ jedino u smislu društvene percepcije, što ostavlja utisak velike težine i napetosti kroz celu predstavu. Ta “konstantnost“ se ubrzo ruši razotkrivanjem unutrašnjih svetova naših glavnih likova, kada se njihovi međusobni odnosi naglo urušavaju na prvi pogled zbog Johanove prevare, ali prvenstveno njihovi odnosi sa sobom postaju fragmentisani, ali tačno do te mere da taman ne izgube kontakt sa sobom i da ponovo uspostave ravnotežu svoje veze kroz dublje razumevanje sebe i partnera.
Emocionalne kompetencije celovitost i kontantnost objekta jesu narušene, sa prostorom za ponovno uspostavljanje balansa i mogućnosti za emocionalni rast i razvoj likova – što potvrđuje i rečenica koju glumci izgovaraju jedno drugome na kraju: „Mislim da se ti i ja volimo na jedan ljudski i nesavršen način.“
Šlag na torti naše Pozorišne supervizije za mene je svakako razgovor sa glumcima nakon svake odgledane predstave. U tim intimnim, iskrenim razgovorima mnogo saznajemo jedni o drugima, o našim unutrašnjim svetovima, povezujemo umetnost i psihoterapiju, i ta dragocena iskustva prenosimo dalje u rad sa klijentima, u naše terapijske sobe.
Sa našim saputinicima Tamarom i Milošem razgovarali smo o ljubavi i strahovima, o bolu i patnji, kao i o ambivalenciji, celovitosti i konstantnosti. Bez suda, zaključaka i vrednovanja, analizirali smo kompleksnost odnosa izmedju dvoje ljudi, i kao što Miloš reče: „svi problemi se kriju i počinju sa tim jer se najčešće zaljubljujemo u neku sliku koju imamo o tim ljudima, a ne u to šta su ti ljudi zaista.”
On je ovom rečenicom na svoj način spontano opisao sposobnost celovitosti jer je celovitost objekta ono što osobu čini realističnom, sposobnom da vidi druge, sebe i svet onakvima kakvi jesu, ne iskrivljavajući svoju percepciju i doživljaj kako bi odgovarali onome što osoba zamišlja ili želi da bude.
Do sledeće pozorišne supervizije,
Ljubica Jovanova, psihoterapijska savetnica pod supervizijom I članica psiholoske trupe “Scena”