Kada govorimo o mentalnom zdravlju jedne nacije, ne govorimo samo o pojedincima koji su anksiozni, depresivni ili iscrpljeni. Govorimo o zajedničkom osećanju da nešto duboko nije u redu, da živimo u stalnoj napetosti i iščekivanju nove krize. Političke krize koje traju godinama ne ostaju na ekranima (iako se mnoge baš na ekranima kreiraju), one ulaze u naše porodice, odnose, telo i san.
Iz ugla Lakanovske psihoanalize, simptom nije samo znak bolesti, već pokušaj čoveka da preživi u svetu koji mu ne nudi stabilan smisao. Kada institucije više ne ulivaju poverenje, kada se pravila menjaju, a istina relativizuje, ljudi ostaju bez oslonca. Tada se pojavljuju novi simptomi: hronična anksioznost, apatija, nagomilani bes, osećaj praznine i osećaj gubitka budućnosti.
Lakan je govorio o „Velikom Drugom“, simboličkom mestu zakona, države i institucija. Kada taj Drugi više ne funkcioniše, čovek ostaje sam pred Realnim: pred strahom, gubitkom i traumom. Ako nema institucija koje su spremne da čuju i priznaju artikulaciju traume, ona ne nestaje, već se vraća kroz telo, kroz agresiju, kroz ćutanje ili povlačenje.
U takvim okolnostima društvo lako klizi u podele, u nepoverenje i stalno traženje krivca. Drugi čovek prestaje da bude sagovornik i postaje pretnja. Bol ostaje neprepoznat, a ljudi se osećaju nevidljivo i usamljeno.
Viktor Frankl nas podseća da čovek može da izdrži i najteže uslove ako u njima pronađe smisao. Ali smisao nije nešto što se može nametnuti praznim porukama i parolama. On nastaje tek onda kada je patnja priznata, kada čovek dobije pravo da kaže istinu o svom bolu i da ta istina bude uvažena.
Tu je važno setiti se i Aleksandra Solženjicina, koji je upozoravao da zlo ne počinje velikim zločinima, već malim pristankom na laž. On je govorio da čovek možda ne može da promeni sistem, ali uvek može da odluči da ne učestvuje u lažima: da ne ponavlja ono u šta ne veruje, da ne potpisuje ono što smatra neistinitim, da ne ćuti onda kada je ćutanje oblik saučesništva.
Upravo tu se pojavljuje stvarna nada. Ako institucije trenutno nisu spremne da priznaju traumu, čovek i dalje može da sačuva unutrašnji prostor istine. Odbijanje da se živi u laži nije samo moralni čin, ono je i čin očuvanja mentalnog zdravlja. Jer psihička dezintegracija često počinje onda kada čovek dugo govori protiv onoga što oseća i zna.
Nada nije u naglim promenama, već u postepenom obnavljanju smisla. Kroz govor koji nije lažan, kroz odnose koji nisu zasnovani na strahu, kroz male zajednice u kojima se istina može izgovoriti. Svaki takav čin gradi novi simbolički prostor, u kojem čovek više nije sam.
Mentalno zdravlje naše nacije neće se obnoviti preko noći. Ali ono počinje onog trenutka kada ljudi prestanu da učestvuju u lažima, kada odluče da govore istinu koliko mogu i gde mogu, i kada smisao ponovo počnu da grade, zajedno.
Autor teksta: Tamara Bradić, psiholog i OLI psihoterapeut