POZORIŠNA SUPERVIZIJA
Da bismo svojim klijentima bili adekvatna podrška u procesu ličnog razvoja i promena koje taj razvoj prate najpe i sami moramo iskusiti ovaj proces.
Zato edukacija za profesiju psihoterapeuta, savetnika i kouča uključuje teorijski rad, razvijanje veština, lični rad u ulozi klijenta, ali i obaveznu superviziranu praksu, tokom koje naš rad sa klijentima analiziramo i superviziramo uz pomoć iskusnih mentora.
Kada edukacija za psihoterapeute, savetnike i koučeve postane živo iskustvo umesto pukog usvajanja teorije, stvaramo prostor za autentičnu transformaciju.
Ivana Paunović, psihološkinja, psihoterapeutkinja, edukatorka i supervizorka OLI integrativnog psihodinamskog pravca je osmislila inovativni pristup grupnoj superviziji – venčavajući psihoterapiju i pozorišnu umetnost.
Čedo koje se rodilo iz ovog partnerstva jesugrupne pozorišne supervizije.
Kako to izgleda u praksi?
Zajednički odlazak kolega u pozorište, je praćen dubinskom analizom likova i motiva predstave sa glumcima i rediteljem u debati nakon predstave.
Nakon što se slegnu svi ovi utisci sledi još jedna zajednička refleksija kolega – članova grupe za pozorišnu superviziju kroz psihodinamsku prizmu.
Zašto je za mene ovo toliko moćno?
Teorija dobija krv i život
Kada smo analizirali predstavu australijske spisateljice Suzie Miller, “Primae Facie” koja se bavi seksualnim zlostavljanjem žena, glavna junakinja tokom čina silovanja od strane svog partnera u jednom momentu u neverici izgovara:
“Šta ja treba da uradim da mi se ovo svidi?!”.
Odbrambeni mehanizam negacije je u ovoj sceni ogoljen uverljivije no i u jednom udžbeniku.
Istovremeno vidimo da njegova funkcija jeste da nas zaštiti, ali i kako ga izvitoperenost načina nepovratno udaljava od ispunjenja te svrhe .
Upotreba mašte na destruktivan način za nas više nije apstraktan termin.
Osetili smo je kao jezu koja nas je ugrizla za kičmu.
Intenzitet doživljaja
Kao što Kohut naglašava, umetnost nas može duboko dotaći jer kroz empatiju rezonuje sa našim ranjivim delovima ličnosti.
U istoj predstavi, glavna junakinja nas na kraju poziva da se okrenemo levo i desno od sebe, jer je po statističkim podacima, jako velika šansa, da ako same nismo doživele neki vid seksualnog nasilja, neka od žena pored nas zasigurno jeste.
Izostanak okretanja u našoj publici (uključujući izostanak i mog okretanja) me je suočio sa našom društvenom senkom kulture okretanja glave na drugu stranu. Ali osim toga, ovaj izostanak me je i zaboleo.
Ta senka postaje vidljiva ne samo u vezi sa temama seksualnog nasilja, već i u svakodnevnim situacijama.
Razmišljala sam o tome koliko smo naučeni da osećanja zadržimo za sebe i koliko na taj način učestvujemo u kolektivnom potiskivanju i anesteziranju.
Osnovna funkcija mehanizma potiskivanja je da ukloni neprihvatljive sadržaje: misli, sećanja ili osećanja iz svesnog uma i potisne ih u nesvesno, kako bi pojedinac ili društvo moglo da održi psihološku ravnotežu.
Ako bismo ličnost uporedili sa kućom, dnevna soba bi predstavljala svesni deo ličnosti, a zaključani podrum i temelji su naša senka, nesvesni deo ličnosti.
Podrum i temelje ne vidimo direktno, ali oni vrlo opipljivo utiču na celu kuću. Kada doživimo nešto bolno, skloni smo da taj sadržaj sakrijemo u podrum, odnosno u našu senku, da bismo smanjili unutrašnju napetost.
Međutim, potisnuti sadržaji ne nestaju. Oni i dalje utiču na naše ponašanje, izbore, emocije. Podrivaju nam temelje i celu kuću čine nestabilnom.
Supervizija ovakvih scena nas može pomeriti iz naučene pasivnosti.
Ovaj intezitet doživljaja i uključenost nijedno klasično akademsko predavanje ne bi moglo da mi donese.
Sada kada sam podelila svoje iskustvo i doživljaj generalnog doprinosa pozorišnih supervizija kao obliku učenja o psihoterapijskim procesima, pažnju bih dalje posvetila
analizi još par motiva iz ove iste predstave.
Glavna junakinja je u prvom delu predstave uspešna advokatica u prevashodno muškome svetu, koja uživa u takmičenju, izazovima i postignućima svog intelekta.
Seksualno nasilje ne doživi u mračnoj uličici od strane nepoznatog muškarca sa margina društva, već od strane uglednog advokata u svom stanu, na ljubavnom sastanku koji počinje idilično.
Baš ovaj splet okolnosti, gde isprva postoje želja i pristanak sa njene strane, ali dolazi do preokreta, jasnog povlačenja pristanka i izražavanja negodovanja, čine ovu situaciju seksualnog nasilja teško dokazivom u pravosudnome, “muškom” sistemu.
Vidimo ranjenu ženu koja pravi iste greške koje su njoj kao advokatici dobro poznate i inače ih koristi kao argumente za obaranje istinitosti navoda žena u tužbama za seksualno nasilje, kada zastupa muškarce (tušira se posle seksualnog odnosa, na primer).
Baš ovaj splet okolnosti čine ovu situaciju seksualnog nasilja “teško dokazivom” i u njenom unutrašnjem sistemu i pojačava njenu dilemu, POTISNUTI ili NE POTISNUTI iz svesti ono što se upravo dogodilo. Mami je “lakša” mogućnost da ubedi sebe da zapravo nije silovana.
Da je izabrala tu mogućnost, za koju se mnoge žene odluče, prvo bi sebe umrtvila da ne oseća to što oseća, poštedela bi sebe mukotrpne procedure prijavljivanja slučaja i daljeg mrcvarenja u sudskom procesu.
Ali šta bi se unutra dešavalo?
Ubeđivanje sebe da nije doživela agresiju i da nije ranjena, je agresivni čin par excellence.
Agresor sada ne bi bila neka druga osoba, nego ONA SAMA.
Samim tim bilo bi još bolnije i duplirala bi već dobijenu porciju nasilja.
Najtužnije je što kod mnogih žena ovaj čin traje celog života.
Jedina gora stvar za ženu od toga da bude silovana, je da nastavi da siluje sebe samu, tako što će negirati realnost i svoju bol potisnuti u senku.
Šta je preduslov da uopšte priznamo sebi da nas nešto boli i to istinski osetimo?
Kao i svaka tema i ova se može sagledati iz mnogo različitih aspekata.
Povezaću je sa jednim Jungovim i jednim Kohutovim stanovištem, koja se po meni ne isključuju, već dopunjuju.
Prema Jungovoj Anima–Animus teoriji, u svakom čoveku živi njegov suprotni pol, odnosno princip – u muškarcu živi „žensko “(Anima), dok u svakoj ženi živi „muško “(Animus).
Kao što je naše telo pretežno muško ili žensko, a ipak u sebi sadrži i suprotne elemente, tako je i naša psiha dominantno muška ili ženska, dok istovremeno sadrži i suprotan aspekat.
Celovitost ljudskog bića podrazumeva prisustvo oba principa.
Ženskoj energiji se često netačno pripisuje da je pasivna. Ona nije pasivna, samo je aktivna na drugačiji način od muške energije.
U ovoj konkretnoj situaciji iz predstave “Prima Facie” ženska energija je ta koja čini da junakinja i pored toga što je “vuče” drugi izbor, ipak prizna i oseti svoju bol.
Trpljenje i neprimećivanje bola bi predstavljalo amputiranje ove energije i vodilo bi do potiskivanja sadržaja iz svesti.
Muški princip je gorivo za akciju. Sada kada priznajem da mi se nasilje dogodilo i osećam bol, šta ću dalje da uradim? Prijaviću slučaj.
Na Zapadu se dugo sistematski potiskuje ženski princip.
Da bi kapitalizam funkcionisao potrebni su mu ljudi čije su svete mantre postizanje i efikasnost.
Da bi opstale u ovom svetu i u cilju postizanja jednakosti sa muškarcima žene su prihvatile ovaj način funkcionisanja i same ga podupiru i na taj način postaju ono što Ester Harding zove “muškarci u suknjama” i tako gube vezu sa ženskim načelom u sebi.
Ovo odsecanje ženskog načela je po psiholozima jungijanske struje jedan od glavnih uzroka današnje nesreće i emotivne nestabilnosti.
Jer, ako žena nije u vezi sa ženskim načelom koje upravlja zakonima uspostavljanja odnosa, onda ne može gospodariti onim što je, u krajnjoj liniji, žensko područje –područje dubine duše i međuljudskih odnosa.
Ako je žena u vezi sa ženskim načelom, ona ne može da bude tako brutalno agresivna prema sebi da negira da joj se dogodilo seksualno nasilje. Ona sebe neće slagati i napustiti u tom teškom trenutku.
Žene koje kubure sa femininom energijom će proživeti život bez uspostavljanja nežnog i negujućeg odnosa sa sobom. Samim tim biće im smanjen kapacitet za uspostavljanje kvalitetnog odnosa sa drugima, pa i svojim partnerima, sinovima i ćerkama.
Kao što je i ženama potreban i muški princip, tako je naravno i muškarcima potreban i ženski princip.
Muškarci koji nisu u kontaktu sa svojim ženskim principom (sinovi majki koje nisu bile u kontaktu sa svojom prirodom) neće razumeti žene i neće imati vezu sa sopstvenim unutrašnjim svetom, kojom ne upravljaju muški, već ženski zakoni.
I tako se spirala nastavlja i dobijamo društvo koje ne neguje femininu energiju, društvo koje potiskuje i okreće glavu na drugu stranu.
Ako uzmemo u obzir specifičnost našeg podneblja u smislu istorijskih turbulencija i svih sukoba, jasno je zašto je feminina energija prognana, na ličnom i kolektivnom nivou. Žena u ratnim prilikama neće biti posvećena razvijanju ženskog principa, nego pukom preživljavanju.
Kohut narcizam povezuje sa nesposobnošću tugovanja.
Narcis neće da prihvati sebe, druge i svet onakve kakvi jesu, nesavršeni.
On ne odustaje od zahteva za idealnim.
Sve svoje nesavršenosti gura u senku, projektuje na druge i time dodatno naduvava istu.
Na primer influenser koji promoviše “autentičnost”, a koristi lažne priče. Optužuje druge za “površnost” i “laž”, dok sam kreira iluziju savršenog života.
Čovek koji nije u kontaktu sa onim što je stavio u svoju senku je čovek sa problemom narcizma. Zato što pristaje da vidi samo ono što on želi.
Dok sve ovo radi narcis ne mora da odtuguje što on sam, drugi ljudi, ni svet nisu idealni.
Kakve veze nesposobnost tugovanja ima sa temom seksualnog nasilja?
Bez proživljavanja i osećanja tuge, nema izlaska iz traume.
Glavna junakinja predstave “Prima Facie” stoji na raskrsnici: da li će priznati silovanje i osetiti bol, ili će potisnuti traumu kako bi održala iluziju kontrole?
Narcis u njoj želi da pobegne od bola, da se pretvara da “sve je u redu”. Drugi izbor je da prođe kroz depresivnu poziciju – prihvati da svet nije savršen, da je povreda stvarna, i da tugovanjem dođe do reparacije, odnosno isceljenja.
Dakle preduslov da priznamo sebi da nas nešto boli i to istinski osetimo je da živimo svoj ženski princip, da odustanemo od zahteva za idealnim i da ostanemo u kontaktu sa tom boli.
“Šta ja da uradim da mi se ovo sviđa?”
Da je našla odgovor na ovo pitanje i odlučila da živi taj odgovor, naša junakinja:
- bi bila žena sa džinovskom senkom, koje uopšte nije svesna, a koja je naravno prati u stopu celog života. U senku bi stavila istinu da je doživela nasilje, da je bila žrtva, u senku bi stavila svu svoju bol.
Senka bi bila tako velika i mračna da bi i po sunčanom danu ona imala ledenice u
kosi i uvek bi se pitala zašto i drugima nije hladno;
- bi pogazila i oglušila se o življenje svog ženskog principa;
- ne bi prevladala svoj narcizam.
Ne bi tugovala zato što u svetu postoje i takvi muškarci sposobni za nasilje;
Ne bi tugovala zato što je strašno i nepravedno to što joj se dogodilo;
Ne bi tugovala zato što je (makar na sekund) bila tako gruba prema sebi i
terala se da uživa u nasilju;
Nikad ne bi stigla do tačke gde važi da je moguće voleti, uprkos tome što smo i
mi sami, drugi ljudi, kao i svet po sebi nesavršeni;
Nikad ne bi osetila zrelu ljubav prema sebi koja kaže, šta god da se desi,
kakva god da budeš ili šta god da pogrešiš, JA TE NEĆU NAPUSTITI.
Naša junakinja ipak nije našla odgovor na to pitanje.
Hvala joj na tome, jer je jedina gora stvar od toga da doživiš traumu, da ostaneš njen večni zarobljenik.
Autor teksta: Branka Blagojević Janković
Akreditovani kouč
U edukaciji za psihoterapijski nivo