U životu nam se dešavaju situacije koje nam se u tom trenutku čine nepremostive i teške. Imamo
onaj težak osećaj da se vrtimo u krugu i stalno nailazimo na iste prepreke. Budemo nesvesni da
upravo u tome leži ključ u nama, u onome što možemo a ne radimo, da bi nam život bio
kvalitetniji i ispunjeniji.
Sve u životu što radimo, od ponašanja do delovanja, radimo iz zadovoljstva i zbog zadovoljstva.
Sve te akcije nas dovode do ciljeva koji su za nas razvojni ili koji imaju suprotan smer od
razvoja. Ako nešto što radimo nema jasnu razvojnu svrhu, ne znači da nema nikakvu.
Aktivnost koju preduzimamo da bi delovali u pravcu suprotno od razvoja pomažu nam naše
sposobnosti koje smo nazvali kontraveštine.
Kontraveštine su naši nesvesni, ali „vešti“ načini izbegavanja stvarnog kontakta sa sobom i sa
drugima. Ako pažljivo gledamo, možemo ih videti u svemu – od toga kako se nosimo sa
emocijama, preko načina na koji komuniciramo, do toga kako gradimo (ili sabotiramo) bliskost.
Šta to zapravo znači? To su odbrambeni obrasci koji u terapiji, ali i u svakodnevnom životu,
zamagljuju autentičnu emocionalnu reakciju, stvarajući iluziju da su “vešti” u nošenju sa sobom i
drugima, dok zapravo ostaju zarobljeni u starim obrascima. Na primer fraza “ja nikad ne plačem
pred drugima” je dobar primer ovome. U očima drugih ja sam jak, snažan i umem da se nosim sa
emocijama. Iznutra: bori se svaki deo mog bića da ne pustim suzu, jer pratim svoja uverenja da
je sramota plakati u društvu, jer sam onda slab i pokazujem svoju ranjivost. Ovde potiskujemo
emocije, što nas dovodi do osećaja moći i jačine, a osećaj je lažan i traje kratko, umesto puštanja
i zdrave kontrole emocija, što nas dovodi do kontakta sa sobom. A ustvari, zar nije jak i moćan
onaj ko sme i može pustiti suze pred drugima? Jer, gledajući tako, ima hrabrosti i snage da
podnese sve ono što zamišlja da će se posle desiti.
Iza svake kontraveštine stoji neka vrsta unutrašnjeg konflikta. To nije obična odbrana, već
suptilna manipulacija sopstvenim osećanjima – način da budemo funkcionalni, a da se pritom ne
suočimo sa nečim što boli.
Izbegavanje je ustvari, izbegavanje naših osećanja i u krajnjoj liniji izbegavanje i sebe.
Zavaravamo se, vrteći se u krugu da nam je dobro, da smo jaki, ali onaj deo nas koji nije dobio
svojih 5 minuta nas čeka. Stoji i gleda gde on može da probije, kroz neku bolest, kroz nekontrolisani plač ili kroz bes i ljutnju, naprimer.
Iz ličnog i profesionalnog iskustva, pokušaću da navedem neke kontraveštine koje su česte kod
svih nas…
-Kontraveštine u emocionalnom smislu
– Ljudi koji uvek „mirno“ pričaju o svojim traumama, kao da govore o nekoj trećoj osobi. Mirno
objašnjavajući sa obaveznim logičkim momentom. Njihov ton je stabilan, objašnjenja logična, ali
izostaje lični doživljaj i emocija koja ga prati. Ispod toga obično leži potisnuti afekat koji nije mogao da se doživi u trenutku kada je trebalo. Ali će svakako nekad i negde naći svoje mesto i
svoje vreme.
– Kada osoba odbija da prizna da joj je nešto važno, iz bilo kog, njoj poznatog razloga, to su
situacije kada neko kaže: „Ma, nebitno mi je“, dok se u telu vidi stisnuta vilica ili ubrzano
disanje, stisnute pesnice”…
– Osoba veruje da mora sve da oseća „na pravi način“. Ako oseća „pogrešnu“ emociju (npr.
zavist, bes, ljubomoru), odmah je analizira, racionalizuje ili potiskuje. Ispod toga je strah da bi
spontana osećanja mogla da naruše njen identitet „dobre“ ili „zrele“ osobe. U suštini, pokazuje
samo društveno poželjna osećanja. A zapravo pravi način je baš onaj kako se osećamo, naravno
da ispoljimo adekvatno ne povredjujući druge, a ni sebe.
Kontraveštine u komunikaciji
– Umesto da se otvori i izrazi sopstvene potrebe, osoba neprestano sluša druge. Time izbegava
sopstvenu ranjivost i osećaj da bi mogla biti odbačena ako podeli ono što zaista misli i oseća.
– Ljudi koji uvek pričaju o sebi kroz šalu, naročito kada govore o svojim nesigurnostima. Iako
humor može biti zdrav način suočavanja, u ovom slučaju on postaje način da se izbegne stvarna
ranjivost, a ranjivost je deo nas.
– Osobe koje „otvoreno“ pričaju o sebi, ali na način koji ne dodiruje stvarnu bol. Na primer,
neko može reći: „Ja sam ti osoba koja ne veruje u ljubav“ – ali bez afekta, bez da oseti tugu ili
strah koji stoje iza te rečenice.
Kontraveštine u bliskosti i odnosima
– Kada osoba nesvesno menja dinamiku odnosa – ponekad se previše približi, pa onda naglo
distancira. Na taj način održava iluziju kontrole i izbegava stvarnu bliskost.
– Ljudi koji deluju jako spontano i zabavno, ali uvek u kontrolisanoj meri. Nikada se ne „puste“
do kraja, nikada ne postanu zaista ranjivi ili impulsivni. Njihova spontanost je deo socijalne
strategije, a ne autentičan izraz sebe.
– Kada neko previše analizira svoje emocije i odnose, umesto da ih živi. To su ljudi koji uvek
„moraju da razumeju“ zašto osećaju nešto, umesto da jednostavno osećaju i dozvole sebi da
prođu kroz iskustvo.
Naučila sam da svaka veština koju gradimo, ima i svoju senku – način na koji je nesvesno
koristimo protiv sebe. Na primer, ako sam razvila sposobnost introspekcije, ponekad je koristim
kao izgovor za preterano analiziranje umesto za uradim nešto po tom pitanju. Ako sam uspela da
izgradim upornost, dešavalo se da je pretvorim u tvrdoglavost ili da ignorišem sopstvene potrebe.
Tek kada sam postala svesna ovog svog dvosmernog procesa, počela sam da se donekle osećam
bolje. Učila sam da razlikujem kada neka veština zaista doprinosi meni, mom istinskom
zadovoljstvu i razvoju, a kada me neprimetno sabotira. Suočavanje s izazovima prestalo je da bude samo borba, a postalo je prilika da uspem da izbalansiram između onoga što jesam u suštini
i onoga kako se predstavljam da sam, svetu a nekad čak i sebi.
Nekad se nameće pitanje, zašto koristimo kontraveštine?
Verovatno su nam u nekom trenutku one bile jedino dostupne i korisne. Možda smo kroz njih
stekli osećaj kontrole a samim tim i osećaj sigurnosti u haotičnom detinjstvu, možda su nam
pomogle da budemo prihvaćeni ili da ne budemo povređeni.
Ali kontraveštine su ujedno i suptilni zatvor u kome imamo utisak da dobijamo baš ono što nam
treba, a zapravo nije tako. One nas ostavljaju u poznatom prostoru, sprečavajući nas da uđemo u
pravi kontakt sa sobom i drugima i tako nemamo mesta za rast.
Cilj ne bi trebalo da nam bude da ih „iskorenimo“, već da ih osvestimo. Da primetimo kad
koristimo neki od ovih mehanizama i da se zapitamo: „Šta bih osećao/la da ne koristim ovu
kontraveštinu?“
One su sabotaža autentičnosti.
Suština je da osvestimo donekle sve što radimo automatski, bez razmišljanja. Jer tek kada
prepoznamo svoje „kontraveštine“, možemo zaista preuzeti kontrolu nad svojim putem i nad svojim životom.
Autor teksta: Dragana Vasić Stević, OLI i Geštalt psihoterapeut u superviziji