Ostani hladne glave i toplog srca
Jedno od osnovnih pravila biologije, koje se može primeniti i na društvene nauke je da je svaka sredina, sa svojim specifičnostima, pogodna za razvoj određene kulture. U kiseloj sredini uspevaju određene bakterije, u otrovnim vodama bujaju neke alge, a u pustinji opstaju organizmi otporni na sušu.
Kapitalističko društvo, sa fokusom na hiperproduktivnost i pozitivnost i u kojem smo svakodnevno izloženi neverovatnom broju informacija i stimulusa, nam “u miraz” donosi svoje specifične fenomene.
Kažu da prosečna osoba dnevno primi preko 74 GB informacija, što je ekvivalento sa 16 filmova u visokoj rezoluciji. Mozak je pod konstantnim pritiskom da obrađuje, odgovara, prilagođava se…i to bez predaha.
U ovom kontekstu jasno je da naše društvo nije sredina u kojoj će bez zalivanja i dodatne pažnje cvetati mentalno zdravlje, ali zato jeste optimalna sredina za nastanak burnout sindroma. To je tema o kojoj se sve više priča, ali se često doživljava kao nešto što pogađa samo druge.
Ipak, ako se nakon godišnjeg odmora vraćate na posao sa velikim osećajem pritiska umesto osećaja “napunjenih baterija”, možda je vreme da zastanete i razmislite.
Šta je burnout sindrom i kako nastaje?
Burnout nije običan umor. To je stanje mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti izazvano dugotrajnim stresom na radnom mestu koji se ne rešava i kojim se ne upravlja. Sedamdesetih godina 20. veka psiholog Herbert Freudenberger prvi je opisao ovaj fenomen, primećujući ga kod zdravstvenih radnika. Kasnije su istraživači definisali burnout kroz tri ključne dimenzije:
Iscrpljenost – Osećaj ekstremnog umora, iscrpljenosti energetskih rezervi zbog stresa na radnom mestu.
Depersonalizacija – emocionalna distanca od posla, ljudi, pa i sebe. Osoba sve više i više radi, a sve manje ima osećaj da to pravi neku razliku i sve manje nalazi smisao u tome.
Smanjena profesionalna efikasnost – osećaj da više niste kompetentni.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je 2019. godine dala na značaju ovom fenomenu uvrstivši ga u svoj priručnik Međunarodne klasifikacije bolesti. SZO ga definiše kao profesionalni fenomen, a ne kao bolest, što znači da je radno okruženje ključno u njegovom razvoju.
Burnout je sindrom: prepoznaje se kao kombinacija simptoma, a ne samo jedan simptom ili problem.
Različiti autori su predložili različite faze u razvoju burnout-a, ali postoji određeni konsenzus u istraživačkoj zajednici o ključnim fazama.
Ove faze obično opisuju progresivni razvoj burnout-a, od početnih simptoma stresa do ozbiljnog emocionalnog iscrpljivanja.
Proces sagorevanja se ne dešava preko noći, već prolazi kroz četiri faze:
Idealistički entuzijazam – početak rada uz visoku motivaciju i nerealna očekivanja
Stagnacija –suočavanje sa realnošću i prvim teškoćama i probemima
Frustracija – produženi stres dovodi do iscrpljenosti i nesigurnosti
Apatija – potpuni gubitak interesovanja za posao i osećaj besmisla
Život nije udžbenik. U praksi se ove faze često preklapaju.
Kako prepoznati burnout sindrom?
Ako se osećate hronično iscrpljeno, ako mislite da je svaki dan loš, ako imate knedlu u grlu svakog jutra kada ustanete ili osećaj da vas noge vuku unazad od radnog mesta, osećate se iscrpljeno većinu vremena, obaveze kod kuće ili na poslu vam deluju kao besmisleno trošenje energije, i ako vam se čini da najveći deo vremena provodite radeći dosadne i naporne zadatke, verovatno ste na putu ka sindromu izgaranja.
Simptomi burnout sindroma
Simptome možemo podeliti u tri grupe:
Emocionalni: osećaj praznine, bespomoćnosti, anksioznost, depresija
Ponašajni: smanjena produktivnost, odugovlačenje, povlačenje iz socijalnih kontakata.
Fizički: nesanica, glavobolje, stomačni problemi, visok pritisak.
Uzroci burnout sindroma
Sagorevanje na poslu može biti uzrokovano različitim faktorima koji se obično mogu svrstati u sledeće grupe:
Faktori radne sredine: preopterećenost poslom, nerazumni vremenski rokovi, nejasne uloge u procesu rada i odgovornosti, nedostatak podrške i komunikacije od strane menadžmenta, nepravedni ili neefikasni procesi evaluacije rada i napredovanja.
Jedan zanimljiv statistički podatak kaže da se samo 60 odsto radnika izjašnjava da im je jasno šta se tačno od njih očekuje na dnevnom nivou. Kada su dnevna očekivanja kao pokretne mete, zaposleni se iscrpljuju pokušajima da shvate šta bi tačno trebalo da rade.
Kulturalni i društveni faktori: uključuju društvene norme koje podstiču preterani rad i zanemarivanje odmora, kao i ekonomske pritiske koji nameću potrebu za radom u uslovima nesigurnosti i stresa ili potrebu obavljanja više poslova.
Društvo nam nameće razna moranja koja je nemoguće ispuniti i koja stvaraju osećaj da nismo dovoljno dobri.
U trendu je biti zauzet i u gužvi. Ako nisi stalno zauzet, nešto nije kako treba.
Individualni faktori: U individualne faktore rizika spadaju razne socijalno-demografske karakteristike (pol, godine starosti, prethodno radno iskustvo, nivo obrazovanja, bračno stanje), ophođenje zaposlenog prema poslu, način rada,
kao i osobine ličnosti.
Ovi uzroci su povezani sa osobinama i karakteristikama pojedinca. Neretko se dešava da jedan zaposleni razvije sindrom sagorevanja na poslu, dok drugi ne pokazuje nikakve simptome iako imaju iste radne uslove.
Razlog za to je reakcija zaposlenog na stres kome je izložen, način na koji on pristupa stresnim situacijama i kako ih doživljava.
Moj fokus je na ovu treću grupu uzroka, odnosno individualnu prevenciju sindroma sagorevanja, jer smatram da tu imamo najveću šansu da napravimo promenu. Ti faktori zavise od nas, a njihovom promenom indirektno možemo da utičemo i na druge grupe uzroka i da dovedemo i do promene svesti društva o ovom problemu.
I nauka i praksa pokazuju da u istim stresnim okolnostima ljudi različito reaguju.
Od čega to zavisi? Koje su to sposobnosti da ne ne kažem super moći koje nekim ljudima pomažu da bezbolnije prebrode stresne situacije?
Odgovor OLI metoda je da su to naše bazične emocionalne kompetencije, naši alati za obradu emocija.
Iako se jezgro ovih kometencija razvija u detinjstvu, dobra vest je da mi celog života možemo da radimo na njihovom razvoju.
Kao što jačamo određene grupe mišića, tako možemo odlučiti i da se posvetimo radu na jačanju određene kompetencije.
Bazičnih emocionalnih kompetencija ima sedam. Navešću ih i dati po jedan primer kako bi nedovoljno razvijena kompetencija mogla da izgleda u kontekstu sindroma izgaranja. Imajte u vidu da ovaj jedan primer nikako ne “pokriva” sve varijetete.
- Samoregulacija, razboritost i promišljenost – sposobnost upravljanja emocijama i sposobnost razumevanja sopstvenih i tuđih mentalno emocionalnih stanja, razmišljanje hladne glave bez impulsivnih reakcija.
Osoba koja nema razvijenu ovu kometenciju može da duže vreme ignoriše izloženost hroničnom stresu i da ne primeti da ulazi u burn out.
- Realističnost, (celovitost opažanja i doživljavanja) – sposobnost da sebe, druge ljude, situaciju sagleda u celini, sa dobrim i lošim aspektima, bez prenaglašavanja bilo pozitivne, bilo negativne komponente.
Osoba koja nema razvijenu ovu kometenciju može ići iz krajnosti u krajnost, od preterane idealizacije svog posla ili šefa do potpune satanizacije.
- Stabilnost i postojanost – sposobnost da se bude stabilan, istrajan, strpljiv, samostalan, povezan sa ciljem bez većih oscilacija u raspoloženju i motivaciji, da nas spoljašnji događaji previše ne spuštaju, ni ne uzdižu.
Osoba koja nema razvijenu ovu kometenciju može iskusiti nemogućnost razdvajanja ličnog i profesionalnog identiteta ili može biti u situaciji da ne može da napusti posao na kojem je stalno uznemirena i napeta, iako objektivno ima mogućnosti za to.
- Odlučnost – sposobnost zrelog donošenja odluka, imajući svest i šta dobijamo i šta gubimo kao i jasna usmerenost ka realizaciji cilja, opredeljenost i odgovornost.
Nedostatak ove sposobnosti se može ogledati u nesposobnosti da se preuzme odgovornost i donese odluka u situaciji pritiska.
- Tolerancija na frustraciju – sposobnost da podnesemo različite vrste frustracija, osujećenja naših potreba koje život sa sobom nosi, a da se ne „pogubimo“, da ne „pucamo“ pri tome ili da ne bežimo od svih situacija u kojima bismo mogli da osetimo frustraciju.
Nedostatak ove sposobnosti može izgledati tako što osoba može bežati od svih “stresnih” situacija i birati da radi posao znatno ispod njenih potencijala…ali je ta neispunjenost takođe vodi u burnout.
- Volja – sposobnost održavanja stabilne i kontinuirane motivacije i energije potrebne za kontinuitet u ostvarivanju ciljeva. Ljudi često znaju šta ne valja ali nemaju volju da kontinuirano rade ono što valja. Lenji su da sprovode sopstvena uverenja.
Osoba koja nema razvijenu ovu kometenciju može uložiti energiju da se informiše o tehnikama upravljanja stresom, ali neće primenjivati naučeno.
- Inicijativa – retka sposobnost, ali ključna za uspešne lidere i menadžere. Inicijativa je sposobnost da se otpočne i pokrene nešto samostalno. To je voljnost da se preuzme prvi korak i odgovornost da se istraje u otpočetoj aktivnosti.
Nedostatak ove sposobnosti se može manifestovati u jakoj averziji prema svakom riziku (na primer da se iskomunicira šta su razlozi nezadovoljstva).
Kao što vidimo živimo u vremenu koje poguduje nastanku burnout sindroma i baš zato je bitno da budemo obavešteni o mogućnostima prevencije.
Moje mišljenje je da ključ za sprečavanje i prevazilaženje izgaranja leži u jačanju emocionalnih kompetencija – sposobnosti da prepoznamo i upravljamo svojim emocijama, stresom i očekivanjima.
Za početak postoje konkretne strategije i tehnike samoregulacije koje se uče i koje nam pomažu u akutnim stanjima preplavljenosti stresom i koje preventivno deluju da usporimo ili zaustavimo građenje stres planine.
Na primer, tehnika disanja 4-7-8 je jednostavna, ali efikasna metoda opuštanja koja pomaže u smirivanju uma i tela. Izvodi se na sledeći način:
Udahnite kroz nos brojeći do 4. Zamislite da u stomaku imate balon koji je potrebno da napunite vazduhom. Zadržite dah do 7, a zatim izdahnite na malo napućena usta, tako da se tiho čuje šištanje vazduha, brojeći do 8.
Preporučuje se da počnete sa četiri ciklusa ove tehnike, što traje oko jedan minut.
Možete je ponavljati 2-3 puta dnevno, a u stresnim situacijama dovoljno je i nekoliko udaha da primetite efekat smirenja. Najbolje vreme za ovu tehniku je pre spavanja, u trenucima anksioznosti ili nakon buđenja.
Ova tehnika pomaže usporavanju pulsa, smanjenju nivoa kortizola, smanjenju stresa i anksioznosti, jer aktivira parasimpatički nervni sistem, koji signalizira telu da se opusti.
Kada sebi pružimo prvu pomoć u akutnim stanjima, onda nam se vraća kapacitet za dublju analizu (promišljenost) i za jačanje ostalih kompetencija.
Kao i za sve ostalo u životu prvi korak je prepoznavanje problema i traženje podrške.
Zajedno, kroz razumevanje i podršku, možemo stvoriti zdravije okruženje koje umesto da podstiče izgaranje promoviše balans i emocionalnu dobrobit.
Autor teksta je Branka Blagojević Janković
OLI integrativni psihodinamski kouč u superviziji, u edukaciji za psihoterapijski nivo
HR profesionalac