Kontrola kao jedan od egzistencijalnih otpora prema životu i siguran put u burnout
“Dete je otac čoveka.”
Divna misao, ne mogu da se setim kada sam je prvi put čula, davno je bilo, ali sa vremena na vreme mi iskoči kao neka vrsta podsetnika u objavama na društvenim mrežama.
- Zaista zaslužuje da odvojim malo vremena ne samo da promislim o njoj, nego i da pokušam da je povežem sa sobom i svojim iskustvom.
- Važi se, hoću stvarno, nego samo sačekaj malo da stvarno uđem u taj svet odraslih, da završim fakultet, da se zaposlim, da dobijem ugovor za stalno, da vidim da li moja emotivna veza prelazi na sledeći nivo. Onda zaista moram da rešim stambeno pitanje, da svijem gnezdo, zov reprodukcije postaje sve bučniji.
- Može li sada?
- Sada zaista nije moguće jer spavam po par sati dnevno, žongliram između dečijih bolesti, poseta logopedu, fizijatru, vrtiću, parku, igraonici, svog posla, finansijske nesigurnosti… Toliko je neizvesnosti na koje ne mogu da utičem…
I tako do nedavno, do jednog nedeljnog popodneva.
U kući atmosfera užurbanih priprema za „Survivor show“, zvan sledeća radna nedelja. Moja jača polovina kuva, ja u glavi izlistavam porodični raspored, preslišavam se koji dan je rezervisan za koju dodatnu aktivnost, razvrstavam oprani veš po ormanima i istovremeno ćerki deklamujem podsetnik njenih obaveza.
To zvuči otprilike ovako:
„Pod jedan raspremi sobu, pod dva sredi svoju pernicu i knjige u rancu, pod tri izvedi psa u šetnju.“
Ona dolazi iz sobe, u dobrom i šaljivom raspoloženju i kaže mi:
„Pod jedan grljenje, pod dva maženje, pod tri ljubljenje!“
Zastanem. Uspela je da me prene iz transa mog modula efikasnosti.
Radimo sve sa njene liste i smejemo se. Popodne je nekako mekše. Sve stavke sa mojih lista su i dalje tu i uradićemo ih, ali je subjektivni osećaj pritiska koji stvaraju, neuporedivo manji.
Lavina emocija i kovitlac misli.
Šta vrede sve ispunjene check liste ovog sveta ako usput zaboravimo ili zaturimo ove tri „jednostavne procedure“?
Koliko često propuštamo da zaista budemo prisutni u trenutku i da crpimo njegove blagodeti tako što unapred brinemo o stvarima na koje ne možemo da utičemo?
Da li i vi razrađujete alternativne scenarije za razne verzije budućnosti od kojih se većina neće dogoditi?
Klupko asocijacija se dalje odmotava i na pamet mi padaju mnogi divni ljudi iz mog okruženja kod kojih prepoznajem neke zajedničke obrasce:
- oni su ti koji uvek „vuku“ posao u svom okruženju, na njih se oslanjanju svi u užoj ili široj sredini, oni su „davaoci“ saveta, finansijske stabilnosti porodice ili bilo koje druge pomoći. Oni su ključni u organizaciji društvenog života i aktivnosti svih članova porodice, održavanju socijalnih veza sa prijateljima i familijom;
- oni su uspešni u poslu koji obavljaju i često su na odgovornim funkcijama. Rade i tokom godišnjih odmora. Imaju uvid u sve detalje. Malo delegiraju, a kada to urade, imaju potrebu da provere svaku sitnicu;
- oni su večito zabrinuti zbog stvari koje bi mogle da se dese, okupirani pravljenjem strategija za ublažavanje rizika, posvećeni rešavanju tuđih problema…
Sve u svemu, izgaraju do poslednjeg atoma snage.
I onda u nekom trenutku se iznenade kada primete da nešto škripi, da se ne osećaju dobro u svojoj koži. Neki od njih su zbunjeni. Na primer: Ostvario/la sam stvari koje sam želela. Uspešan/na sam u poslu. Imam materijalnu sigurnost, imam brak, porodicu, partner me ne vara.
Zašto se osećam nekako usamljeno, depresivno? Svi nešto očekuju od mene. Zašto moj partner nekada ne pokaže inicijativu? Kome ja da se požalim kako je meni zaista? Koji je meni đavo? Tražim li preko hleba pogače?
Ili zašto sam stalno pod pritiskom, počinje da mi se odražava na zdravlje. Šta mi vredi uspeh, ako ću da umrem od njega?
U trenucima iskrenosti priznaće da nekad žele da pobegnu od svega.
Modaliteti ponašanja su razni i nemoguće ih je sve opisati, ali atmosfera je ista ili vrlo slična.
Šta ovim akcijama zapravo pokušavaju da postignu?
Da žive život sa potpunom predvidivošću, da spreče haos i katastrofe, koje bi ih u suprotnom mogle zadesiti.
Njihova strategija za kreiranje sigurnosti je pokušaj da neprekidno kontrolišu partnera, decu, sve okolnosti, sam život.
Često ih nazivaju „control freak-ovima“, ali oni sebe tako ne doživljavaju. Kada sagledam njihovu motivaciju sve mi se manje čini prikladnim ova kovanica.
U detinjstvu su ove osobe bile suočene sa nekom vrstom haosa, može biti da su doživele traumu napuštanja jednog roditelja, bilo kroz odlazak ili preranu smrt. Može biti da su roditelji bili fizički pristutni, ali odsutni duhom.
Možda i nije bilo ovakvih vidljivih potresa u porodici, ali je ponašanje roditelja detetu bilo nepredvidivo, jer nisu postojali konzistentni kriterijumi za nagradu i kaznu. Ili su roditelji bili preterano kontrolišući i počeli sa disciplinovanjem i kažnjavanjem pre nego je dete sazrelo da bi moglo da pojmi svoj propust. Ili su se realna dostignuća podrazumevala, a sitne greške uvek bile pod lupom.
U svakom slučaju ova deca su kroz takvo iskustvo usvojila poruku da je prepuštanje kontrole opasno, da ih čini suviše ranjivim i da ih bukvalno može uništiti, te da stalno moraju da budu na oprezu.
Njihova mantra je da ako mogu da uspostave kontrolu nad situacijom, ona će postati predvidiva i neće biti prepušteni na milost i nemilost zasrašujućih sila. Time se štite da im se ne ponovi neko iskustvo koje su doživeli (iskustvo napuštanja, na primer). Oni su u detinjstvu često na neki način preuzimali ulogu roditelja jer potrebno je da neko bude odrastao u porodici.
Zato ne čudi što oni sebe ne vide kao „control freak-ove“ niti kao manipulatore, već kao one koji brinu za druge. Kontrola je njihov zaštitni pojas za preživljanje, jer im je jedino ovaj osećaj poznat kao neka vrsta supstituta za osećaj sigurnosti. Oni ne znaju za bolje.
Biti dete u porodici u kojoj roditelj suštinski ne ostvaruje svoju ulogu zaista zvuči zastrašujuće. Ova strategija je ovoj deci bukvalno omogućila da (psihološki, a nekad i fizički) prežive u ovakvim okolnostima.
I hvala joj na tome! Ali, možda joj je vreme za počasnu mirovinu.
Sada kada smo razumeli kako je mogla da nastane i čemu je nekad služila, vreme je da se zapitamo čemu nam preterana kontrola služi danas kada smo odrasli i roditelji nam nisu potrebni da bismo opstali.
Šta bismo izgubili, a šta bismo dobili ako se kontrole odreknemo? ili šta nam pruža njeno aktivno upražnjavanje, a čega se lišavamo?
Aktivno upražnjavanje preterane kontrole nam donosi sledeće:
- Ukoliko sve obaveze natovarimo na svoja pleća, dobijamo osećaj da vredimo više od drugih, da smo ipak nekako posebni, najpametniji ili najsposobniji. Niko drugi ne ume da uradi neki zadatak tako kvalitetno, brzo, detaljno, pa jednom rečju perfektno kao mi. Imponuje, priznajte.
- Ukoliko sve radim umesto drugih, umesto ukućana na primer, time ih činim zavisnim od sebe. Bez mene ništa ne znaju, rekla bi neka požrtvovana mama i supruga (bez mene bi se udavili u prljavom vešu, ostali bi gladni, kuća bi bila tako zapuštena da bi civilizaciji pretilo izbijanje novog talasa bubonične kuge). Ukoliko je tako i zavisni su od mene, onda mi to pruža osećaj sigurnosti da me neće napustiti. Na taj način izbegavam mogućnost odbacivanja i napuštanja.
- Ujedno mi pruža osećaj kakve takve povezanosti sa drugima. A nije zanemarljiva ni udobnost predvidivosti.
Dakle benefiti opredeljenja za stalno držanje kontrole nisu zanemarljivi, pa otkud onda osećaj praznine i depresivnosti?
Očigledno pravu satisfakciju iz odnosa sa drugim ljudima nije moguće dobiti na ovaj način. Pa šta nedostaje?
Nedostaje prava uzajamnost u odnosu sa partnerom i drugim važnim osobama, jer odnos zasnovan na preuzimanju odgovornosti za druge nije zreo model odnosa između dve odrasle i ravnopravne osobe.
Otud osećaj usamljenosti.
Prvo, kako da se ne osećam usamljeno kada suštinski sa partnerom nisam u odnosu sa odraslom osobom, već tip odnosa više podseća na odnos sa detetom.
Drugo, kako da se ne osećam usamljeno kad nema ekspresije sebe i svojih želja i potreba, nema pokazivanja svojih slabosti i satisfakcije pravog osećanja pripadanja, da nas vole i žele baš takve kakvi smo, bez „scenske šminke“.
Dakle, odustajanje od kontrole nas lišava benefita osećaja „posebnosti“ među smrtnicima i iluzije „ljubavi“ zasnovane na zavisnosti drugih od nas, ali zato može da nam donese pravu bliskost. Neuporedivo, zar ne?
Ako biste se sada pobunili i rekli da preuzimate sve obaveze na sebe u kući ili na poslu zato što niko drugi neće, to je u redu.
Da li ste se nekad zapitali šta bi se desilo kada biste ne daj Bože umrli? Sigurna sam da bi se posao nekako nastavio i bez vas.
Ukoliko izaberete da preuzmete rizik i pokušate, testiraćete odnose sa bliskim ljudima. Može doći do prekida nekih veza ili udaljavanja. Na primer, vi ste ti koji uvek inicirate komunkaciju i susrete i kada prekinete to da radite, prekine se kontakt.
Možda na prvu loptu to doživite kao gubitak. Ali kada shvatite da zapravo povezanosti tu nije ni bilo, onda znate da niste mogli da izgubite nešto što i niste imali.
A može doći i do drugačije vrste promene u odnosu i uspostavljanja bolje ravnoteže.
Možda partner priželjkuje da vi prestanete da „kradete“ svu inicijativu. Možda to i nije slučaj i partneru odgovara da na neki način bude zavistan od vas. Da li i vi to želite? Pitanje je da li ćete izabrati rizik testiranja ili plaćati cenu osećaja usamljenosti?
Kada su deca u pitanju, naravno da će dugo biti zavisna od vas. Ali jedan od vaših najvažnijih zadataka kao roditelja je da im pomognete da sazrevanjem prestanu da budu zavisna od vas u svakom aspektu, pa i psihološkom, a ne da to podstičete i održavate.
Dakle kako bismo mogli da profitiramo ako prihvatimo rizike odustajanja od kontrole?
Dobili bismo mogućnost da se opustimo, da zaista budemo prisutni u trenutku umesto u svojim stalnim presipitivanjima lista obaveza i mogućih pretnji, da ne budemo psihofižički iscrpljeni od previše obaveza.
Dobili bismo luksuz da pokažemo svoje slabosti, izrazimo svoje potrebe, testiramo naše odnose sa bliskim ljudima.
Dobili bismo šansu da važne odnose gradimo na pravoj uzajamnosti, a ne na odgovornosti za druge i da se ne osećamo usamljenima, već povezanim i bliskim. Da za kraj ne zaboravimo začin spontanosti, igre i uzbuđenja, jer sve što je apsolutno previdivo nam izaziva dosadu.
Moćna stvarčica ta kontrola. Sada je jasno zašto su je neki autori opisali kao jedan od tri egzistencijalna otpora prema životu.
Kada se zanesem u beskonačnim listama svojih zadataka, setim se ćerke i njene poruke:
„Pod jedan grljenje, pod dva maženje, pod tri ljubljenje!“
Da, dete jeste otac čoveka. Zahvalna sam joj što mi je uštedela sate psihoterapijskog rada, da mi u deset sekundi demonstrira šta zaista znači biti prisutan u trenutku.
Dakle, prirodno je imati potrebu za osećajem sigurnosti i povezanosti.
Ali kontrola nije sredstvo koje će nam ih omogućiti. Sasvim sigurno kontrola će nam omogućiti da uđemo u sindrom izgaranja.
Sigurnost dolazi iz poverenja u sebe i svoje kapacitete da šta god da se desi uspećemo da se snađemo i prebrodimo situaciju, a ne iz potpune kontrole života, što je samo po sebi nemoguće.
Sigurna sam da vam sam život pokazuje da se opire takvim pokušajima (osećaj usamljenosti..) .
Ne birajte bitke koje se ne mogu dobiti.
Ako bolje razmislimo kontrola se može imati samo nad neživim objektima.
Ne umrtvljujete svoj život zarad iluzije da apsolutno sve možete kontrolisati. Ne lišavajte se životnosti, najdragocenijeg dara.
Autor teksta: Branka Blagojević Janković
OLI integrativni psihodinamski kouč u superviziji, u edukaciji za psihoterapijski nivo
HR profesionalac