Daleko od toga. Zapravo, blage do umerene doze frustracije su neophodne za izgradnju psihološke otpornosti i smanjuju rizik od poremećaja mentalnog zdravlja.
Dete, čak ni da to želimo, ne možemo sačuvati od svake frustracije, jer ne kontrolišemo sve okolnosti niti smo u stanju da ispunimo sve njegove potrebe uvek i u potpunosti.
A kako dete raste, tako su izazovi veći. Dok je “ušuškano” u toplom porodičnom okruženju, ono još i može da se “provuče” a da skoro nikada ne iskusi odbijanje ili odlaganje zadovoljenja svojih potreba. Međutim, kako raste, tako neminovno sve više dolazi u dodir sa širom okolinom, koja nije toliko spremna da se podređuje njegovim potrebama koliko to čine roditelji. Na primer, kada krene u kolektiv, naći će se među vršnjacima i susresti sa odbijanjem, kao i sa pravilima ponašanja i vremenskim rasporedom aktivnosti – kada se igra, kada se jede, uči, spava…
Dakle, sve one frustracije kojih su ga roditelji poštedeli tokom ranog detinjstva sada stižu na naplatu, i to odjednom. Da li bi onda bilo bolje da je umesto te velike frustracije, moguće i prevelike da može da je podnese bez nekih posledica, ono tokom dužeg vremena iskusilo puno malih i doziranih frustracija, i tako polako razvilo toleranciju na nove izazove koji su bili pred njim?
Zbog toga što se roditelji sve češće, iz najbolje namere, odlučuju za onu prvu, lošiju varijantu, nastojeći da njihovo dete nikada ništa “ne žulja”, stručnjaci za mentalno zdravlje sve više govore o današnjoj “prezaštićenoj” generaciji. Oni su je psihološki suviše krhki da bi se nosili sa izazovima koji se pojavljuju čim zakorače u realni svet i više nisu pod okriljem roditeljske zaštite, što za posledicu ima sve više anksioznosti i depresije kod mladih.
Kako onda da gradimo otpornost kod dece kako bi se uspešno nosila sa frustracijom? Tako što ih od najranijeg uzrasta dozirano frustriramo, povećavajući dozu kako njihovi emocionalni kapaciteti rastu. A prava doza je uvek ona koja se nalazi tik izvan detetove zone komfora – dakle, dovoljno izazovna da “žulja”, ali istovremeno i dovoljno nežna – da ne napravi ozbiljne rane.
Jovana Papan
Psihodinamski kouč u edukaciji, autorka knjige Politika za decu, osnivač portala za roditelje Detinjarije